Branislav Cvetinović Laki, ugostitelj, rodom iz Šapca, radio je u to vrijeme u jednom restoranu u tek izgrađenoj palati “Beograd”, popularnoj “Beograđanki”. Već tada je imao nekoliko ukomponovanih tekstova, ali pjesme nije pisao po narudžbi, već iz duše i prema doešavanjima iz ličnog života.
“Idem sa Slavije do Zelenog venca da se vidim sa devojkom. Na Slaviji, babe iz Belog Potoka prodaju cveće. Meni se dopali beli narcisi. Uzmem buket, sednem u trolu i siđem na Terazijama, pa kroz Sremsku do Zelenjaka. Dođem u prodavnicu gde je ona radila, a nje nema. Dva je sata, oni rade do tri. Zakasnio, ona već otišla”, ispričao je Laki konobar, piše Kurir.
Lakijev zemljak, Žika, radio je u istoj prodavnici, pa ga je pozvao da uđe.
“Reče mi Žika da uđem. Bio je neki stočić gde su zaposleni pili kafu. U to vreme je popularan bio vinjak. Pita me Žika šta ću da pijem, kažem mu: „Vinjak“. Sednem za taj sto, a njena slika na stolu. Kažem ja njemu: „Žiko, ja sam zadovoljan i slikom! Daj mi samo neku vazu da ubacim ovo cveće“. Ubacim narcise, popijem vinjak. Pita me hoću li kafu, kažem da neću. Već je petnaest do tri, radnja se zatvara, vreme je da pođemo. Izlazimo iz radnje, a Žika u jednom trenutku kaže: „Bane, stani. Idi uzmi cveće, UVENUĆE!“ Kažem mu: „Neka uvene, to je za nju. Kad dođe u ponedeljak, ako su uveli, tako je moralo da bude. Narcisi će kad-tad uvenuti”, izrekao je Laki, pozdravio se sa Žikom, pa krenuo peške uz Prizrensku ka Beograđanki.
Nisam žurio, bilo je tri sata, a ja radio tek od pet. Idem tako i do Moskve već napišem prvu strofu: „Želeo sam sinoć da te vidim, nisam mog’o svoju čežnju skriti, mislio sam da ćeš biti sama, hteo sam ti cveće pokloniti.“ Stižem u Beograđanku, presvučem se, pa uzmem papir i olovku, izađem na terasu i dovršim pesmu. Nije prošlo pet minuta, a portir mi sa vrata kaže; „Traže te dvojica”, naveo je Cvetinović.
Na vratima su bili Šaban Šaulić i violinista Veroljub Jovanović.
“Otkud sad oni, zapitah se. Ponudim im piće, pa onako razgovarasmo dok mi ne počne smena. Kad sam ih ispratio, kod lifta mene Šaban upita da li možda imam neki tekst za njega. „Imam turneju po Austriji, idem s Veroljubom, pa usput da mi ne bude dosadno da napravim pesmu na tvoj tekst“, reče Šaban. Kažem mu: „Evo, jedna sveže napisana“. Sećam se, zelenom olovkom bila je napisana na parčetu papira koji sam iz džepa izvadio pred njim. Šaban je odmah uzeo da čita. Stigao lift, ali on ne ulazi u njega, čita pesmu pažljivo: „Sviđa mi se! Kad se vratim, imamo pesmu!“ Tako je i bilo”, ispoveda konobar o nastanku „narcisa“.
Melodiju je na Cvetinovićev tekst napisao Šaban, a odsvirao ansambl Branimira Đokića. Pjesma se našla na singl ploči koja je štampana u martu 1976. godine. Otpjevana je premijerno mjesec dana ranije, na tada popularnom festivalu „Hit parada“ u beogradskom Domu sindikata.
Šaulićev „narcis“ postao je apsolutni šampion festivala! Ploča sa ovom pjesmom na A strani brzo je dostigla srebrni tiraž, a odmah zatim i zlatni (100.000 prodatih primjeraka).
Pjesma je postala pravi narodnjački i kafanski evergrin, a svi najveći hitovi u njegovoj 50 godina dugoj karijeri zaredali su se tek poslije ove pjesme.
“Uvenuće narcis beli
što sam tebi hteo dati
na stolu kraj slike tvoje
suzom ću ga zalivati…”
