U zemljama Evropske unije kao da vlada prećutni konsenzus da u priči o koronavirusu postoje samo zapadne vakcine. Najčešće se spominju vakcine koje su proizvele kompanije Moderna, Fajzer/Biontek, Astrazeneka i Džonson i Džonson. Drugih vakcina kao da nema. Tu i tamo se spomene ruski sputnjik V.
Vakcine koje prave neke druge zemlje – poput Kine, Indije i Irana retko se spominju, osim ako se ne kritikuje ili dovodi u pitanje njihova efikasnost i bezbednost, dok se o zemlji koja je već decenijama medicinski šampion i koja paralelno radi na čak četiri vakcine protiv korone gotovo uopšte ne priča. U pitanju je Kuba.
Zato je neprimećeno prošla vest da su Kuba i Iran sklopili sporazum o saradnji na vakcini protiv koronavirusa. Konkretno, kubanski državni Institut za vakcinaciju “Finlej” objavio je početkom meseca da je potpisao sporazum o saradnji sa iranskim institutom na ispitivanju najnaprednije od četiri kubanske vakcine – soberane 2.
Spomenuta kubanska vakcina uspešno je prošla drugu fazu kliničkih ispitivanja, a treća i poslednja faza sprovodiće se isto na Kubi i u Iranu – osim na 150.000 stanovnika Havane, vakcina će se testirati i na 50.000 dobrovoljaca u Islamskoj Republici Iran. Pri tome je zanimljiv razlog zašto se Havana odlučila baš za Iran – Kuba se uspešno izborila sa koronom, toliko uspešno da nema dovoljno zaraženih stanovnika za testiranje vakcine. Zbog toga su se okrenuli Iranu, gde je stopa zaraženih najviša na čitavom Bliskom istoku.
Zvuči li to malo neobično, piše SD, da jedna siromašna zemlja poput Kube ne samo što razvija svoje vakcine već u potragu za zaraženima ide na druge kontinente pošto nema dovoljno svojih zaraženih? Možda i zvuči, ali zato Kuba i jeste fenomen današnjeg sveta.
Revolucija iz 1959.
Za početak malo statistike. Kuba, zemlja sa 11 miliona stanovnika, sredinom januara imala je 18.443 zaražena i 173 umrla. Jedan od razloga tako niskog broja zaraženih i umrlih je što je Kuba ostrvo, što olakšava borbu protiv korone, ali to nije glavni razlog. Glavni je – vrhunska kubanska medicina.
Razlog zašto jedna siromašna zemlja ima superiorno zdravstvo leži u komunističkoj revoluciji iz 1959. koja je potpuno preobrazila Kubu i glavni naglasak stavila na stvaranje vrhunskog (i besplatnog) školstva i zdravstva.
O tom revolucionarnom podvigu govore i brojevi: Prema podacima UN-a, Kuba je sa izdvajanjem od 14 odsto BDP-a za obrazovanje bila suvereno prva na svetu. Čak ni skandinavske zemlje – pojam za obrazovanje – ne daju više od 7,8 odsto BDP-a za školstvo.
Uprkos 60-godišnjem američkom embargu, najdužem u istoriji čovečanstva, koji je devastirao životni standard stanovništva, kubanski zvaničnici našli su način da im đaci uče uz najsavremeniju opremu i kompjutere.
Uniforme i obroci u školama besplatni su za sve, a studentima iz udaljenih oblasti država pokriva troškove prevoza, smeštaja i hrane za sve vreme studiranja. Ukupno je u obrazovnom sistemu Kube zaposleno više od 400.000 ljudi, a polovina od 150.000 kubanskih učitelja su magistri. Na taj način, čak dve trećine Kubanaca ima neko više obrazovanje, što kubansko društvo čini jednim od najobrazovanijih na svetu.
Pri tome je naročita pažnja usmerena na razvoj studija medicine, zahvaljujući čemu je kubanski zdravstveni sistem među najboljim na svetu. To kažu i stručnjaci – na osnovu indikatora poput očekivanog životnog veka i mortaliteta novorođenčadi, Kuba stoji rame uz rame sa najrazvijenijim industrijskim zemljama.
Primera radi, kao što je po niskoj smrtnosti dece (4,6 na 1000 novorođenčadi) Kuba ne samo prvak Trećeg sveta, nego je čak i ispred SAD – u obe Amerike samo Kanada ima (neznatno) nižu stopu smrtnosti dece – tako i sa očekivanim životnim vekom od 79 godina Kuba daleko prednjači pred drugim zemljama Latinske Amerike (susedni Haiti ima očekivani vek od 63 godine) i Trećeg sveta, a u rangu je s razvijenim zemljama Zapada.
Revolucionarni lekari
Kuba ima najrazvijenije javno zdravstvo u Latinskoj Americi, kao i daleko najveći broj lekara po glavi stanovnika – još pre deset godina broj kvalifikovanih lekara na Kubi premašio je 70.000 (kompletna Afrika ih je tada imala 50.000), a na kubanskim univerzitetima trenutno studira 25.000 budućih doktora medicine. prenosi “Byka”
Studiranje je besplatno, a zdravstvo i medicinska tehnologija su na visokom nivou. Osim što svaki Kubanac ima besplatnu zdravstvenu zaštitu, Kuba je osnovala i lekarski kontingent “Henri Rivs” koji odlazi u zemlje Trećeg sveta i mesta prirodnih i bioloških katastrofa nudeći lekarsku pomoć – od borbe protiv kolere nakon zemljotresa na Haitiju do borbe protiv ebole u zapadnoj Africi.
Zvuči neobično, ali je istina: uz cigare, rum i šećernu trsku, upravo su lekari glavni kubanski izvozni artikl. Baš oni su prošlog proleća pomagali Italiji. Pre Italije, kubanski lekari su pomagali Venecueli, Nikaragvi, Jamajci, Surinamu i Grenadi.
“Mi nismo superheroji, mi smo revolucionarni lekari. Svi se bojimo, ali moramo da ispunimo svoju revolucionarnu dužnost”, izjavio je tada, po dolasku u Lombardiju, 68-godišnji kubanski stručnjak za intenzivnu negu Leonardo Fernandez, kome je dolazak u Italiju bio osma misija u svetu: pre toga se borio protiv ebole u Liberiji.
Vozač nortona 500
U širem smislu, kubanski zdravstveni sistem duguje Komunističkoj partiji Kube i njihovim prioritetima. U užem smislu, pak, velike zasluge ima jedan argentinski lekar koji je najbolje godine svog života i svoje karijere proveo na Kubi.
Ne, nije reč o doktoru Ernestu Če Gevari, već o njegovom najboljem prijatelju iz mladosti, šest godina starijem doktoru i biohemičaru Albertu Granadu Himenezu, ocu moderne medicine i bioloških nauka na Kubi.
Zašto su dva argentinska lekara izabrala baš komunističku Kubu da tamo ostvare svoje društvene ideje – jedan na političkom a drugi na medicinskom polju?
Odgovor leži u njihovu zajedničkom motociklističkom putovanju iz mladosti kroz Latinsku Ameriku, po kojem je 2004. snimljen film “Dnevnik motocikliste”. To putovanje dvojice prijatelja iz više klase počelo je 1951. godine na Granadovom motoru norton 500, od milja nazvanom “Poderosa II”, koji se neprestano kvario.
Vozio je mahom Granado, dok je Če bio suvozač. Na putu kroz Argentinu, Čile, Peru (gde su neko vreme ostali i pomagali gubavcima u San Pablu), Kolumbiju i Venecuelu prošli su 33.000 kilometara i doživeli trajnu transformaciju svojih ličnosti: od privilegovanih mladića željnih zabave postali su ozbiljni ljudi, svesni šire društvene realnosti.
Zakletva u Andima
Če Gevara nikada nije tajio da ga je upravo to putovanje s Granadom usmerilo ka komunizmu i odredilo njegov život. Videvši svojim očima bedu i jad u kojem žive latinoamerički narodi – kao lekari naročito su bili šokirani spoznajom da siromašni slojevi nemaju pristup ni osnovnoj medicinskoj nezi – mladi Če se negde u Andima zakleo da će život posvetiti borbi protiv kapitalizma.
Dvojicu prijatelja posebno je pogodila poseta rudniku bakra Čukicamata na sveru Čilea, u vlasništvu američke kompanije Anakonda koper, gde su videli rudare sa teškim plućnim bolestima koji su mukotrpno radili za male pare. Susreti s “prezrenima na svetu” širom kontinenta delovali su kao okidač na obojicu putnika: Granado je uvideo da izvan više srednje klase postoji svet kojem je zdravstvena nega nedostupna i kome on može da pomogne, dok je Gevara odlučio da se pozabavi uzorcima takve bede koje je video u kapitalizmu.
Osnivač Medicinskog fakulteta
Dva prijatelja potom se nisu srela osam godina. Ostatak pedesetih Če provodi u Gvatemali, Meksiku i na Kubi – gde je bio jedan od glavnih komandanata Kastrove revolucije iz 1959. godine, a potom ključni ministar kubanske komunističke vlade i šef kubanske centralne banke. Granado 1955. odlazi u Italiju, gde je dobio stipendiju.
Nakon pobede kubanske revolucije, Če Gevara je pozvao Granada u Havanu. Ovaj je prvi put posetio Kubu 1960. godine, a već 1961. se tamo preselio sa porodicom, postavši profesor biohemije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Havani. Iste godine je osnovao Institut za pretkliničku nauku a 1962. godine s grupom kolega osniva Medicinski fakultet na Univerzitetu Santijago, drugi na Kubi, nakon onog u Havani.
Na tom fakultetu Granado će predavati sve do 1974. godine, a upravo iz tog razdoblja datiraju njegove zasluge za veliki broj visoko obučenih lekara na Kubi.
Nakon 1974. Granado se više posvećuje biohemiji – doktorira iz bioloških nauka i učestvuje na svetskim kongresima iz genetike u Moskvi i Lenjingradu, a krajem osamdesetih jedan je od osnivača Kubanskog genetičkog društva i njegov prvi predsednik.
Svi ti višegodišnji napori Alberta Granada dali su značajne rezultate. Siromašna zemlja Trećeg sveta postala je medicinska velesila, koja se u upravljanju korona-krizom svrstava među najuspešnije države na svetu i koja je u stanju da svoje stanovništvo vakciniše sopstvenom vakcinom.
Na neki način, piše SD, Granado je Če Gevara koji se ostvario kroz medicinu. Komunistička utopija Fidela Kastra i Čea ostvarena je barem u onom sektoru za koji je bio zadužen Alberto Granado.
