U jednoj američkoj studiji muškarci i žene su zamoljeni da nakon kratke konverzacije daju procenu koliko su se dopali suprotnom polu, te da kažu koliko se njima dopala druga strana. Na kraju se ispostavilo da su u najvećem broju slučajeva muškarci precenili to koliko su privukli žene, dok su žene potcenile svoj uticaj na muškarce.
Kod ljudi koji sebe ocenjuju kao vrlo poželjene takođe postoji veća verovatnoća da će preceniti polni interes drugih za sebe. Možda ih samopouzdanje ili vera u sopstveni izgled dovode do toga da praktično rizikiju i misle da su privlačniji nego što zaista jesu, pa dolazi do situacije da su odbijeni češće nego ostali.
“Jednom kada nešto očekujemo, skloni smo tome da to i vidimo”, objašnjava Antonija Abej sa Univerziteta Vejn Stejt, socijalni psiholog specijalizovan za odnose.
“Ako mislite da da vas neko privlači seksualno, više ste fokusirani na to. Kada se osoba nagne prema vama ili se smeje, ili bilo šta slično – vi to tumačite kao ohrabrujući znak. Možda neće primetiti kada se druga osoba povlači”, dodaje ona.
U narednoj fazi gore pomenutog eksperimenta, istraživači su zamolili druge ljude da gledaju kako se razgovor odvija, nakon čega je trebalo da procene koliko je svaka strana privukla onu drugu. Muški posmatrači su bili složni sa muškarcem u paru – mislili su da je više zainteresovao ženu nego što je ona sama to kasnije priznala. Isto se ponovila i u slučaju dama – ženski posmatrači su mislili da su muškarci manje privučeni ženama nego što su u stvari bili.
“Kontekst je zaista važan u interakciji. Muškarci možda traže znakove privlačnosti više nego žene jer im tradicionala rodna uloga nalaže da su oni ti koji preuzimaju inicijativu. To zvuči staromodno u 2019. godini, ali bilo je puno studija o sastancima danas i bilo je zaista mnogo tradicionalnih stavova oko toga ko zove na dejt, ko plaća piće i slično… Žene se i dalje suzdržavaju, a muškarci osećaju teret da preuzmu vođstvo”, naglašava Abej.Žene su istakle da zaštitu i protekciju od prijatelja suprotnog pola primiti češće nego muškarci, a to percepiraju kao nešto vrlo važno i korisno. Oba pola složna su u proceni da ti prijatelji suprotnog pola mogu biti sjajni savetodavci kada je reč o muško-ženskim odnosima. Kada imamo prijatelje suprotnog pola – to nam pomaže. Čini nas život lepšim, jednostavijim i zanimljivijim. Pomaže nam da proširimo vidike, shvatimo kako funkcioniše drugi pol. Ali zašto onda često ne uspevamo da se zadržimo prosto na prijateljskim težnjama, i želimo da odnos preraste u nešto više?
Podsvesno na prvom mestu tražimo privlačne prijatelje, što znaći da će se bliskost vrlo verovatno razviti, jer već postoji nešto primamljivo u odnosu.
“Prijatelji suprotnog pola vrlo pristrasno gledaju na privlačnost jedni drugih. Muškarci su to rade detaljno”, kaže psiholog Ejpril Blekse-Reček.
Način na koji muškarci postaju prijatelji sa ženama veoma podeća na način na koji izlaze sa njima – skloni su da biraju one koje ih privlače i na psihičkom i na fizičkom nivou, bez obzira da li će preduzeti nešto ili ne.
“Prijateljstvo sa suprotnim polom čine vaš romantični život komplikovanim. Pre deceniju sam se probudila usred noći nakon sna u kome je moj muž razgovarao sa drugom majkom. Ona mu je bila prijateljica, atraktivna, visoka i mršava. Ona je bila udata za niskog čoveka, a moj muž je visok, pa mi je to bilo na pameti, prirodno. On ju je zasmejavao u snu. Ona je sve što me nervira u smislu tog ženskog rivalstva. Probudila sam se i ispričala mu o snu. Rekao je: “Da li želiš da imamo manje atraktivne prijatelje?” Na kraju, mi svi želimo da su naši prijatelji slični nama, motivišu nas i privlače jer nude brojne prednosti. Ali to ima cenu. Ako ste svesni motivacije suprotnog pola, shvatićete da je to teška situacija”, dodala je Blekse-Reček.
Ideja odbacivanja nije razlog zašto retko delujemo na tu vrstu privlačnosti. Ispostavilo se da ljudi na kraju osećaju više žaljenje što su propustili neku šansu za ljubav, nego sramotu zbog neuspešnog pokušaja.
U jednoj studiji ljudima je ponuđeno nekoliko profila kandidata za sastanak i data im je njihova procena za verovatnoću za uspeh ukoliko bi hi pitali da izađu. Kada su im rekli da postoji 45 odsto šanse da određena osoba pristane, 83 odsto njih i dalje je želelo da pokuša. Kada je procenat pao na 5 odsto, i dalje je 41 procenat njih bilo pri stavu da će rizikovati, iako će najverovatnije biti odbijeni. Kao vrsta – mi smo beznadežno romantični i spremni na rizik.
“Odbijanje je bolno, ali ljudi i dalje zovu jedni drugi da izađu. Odbacivanje je agonija, ali imamo ideju da veza nudi nešto mnogo moćnije od toga”, istakla je Samanta Džoel, asistent profesora sa Univerziteta u Ontariju.
Ovakvo ponašanje i želja za rizikom se vidi i kod manje sigurnih pojedinaca poput ljudi sa niskim samopouzdanjem ili čak i kod onih ankcioznih, koji bilo kakvo odbacivanje podnose daleko bolnije od drugih.
“Ovo je bilo iznenađenje jer nesigurne osobe odbacivanje više pogađa i češće se boje takvog ishoda, čak i kad nema razloga za to. Ali ovi ljudi veoma teže za ljubavlju. Strah da ne ostanu sami bio je jači od onog od odbacivanja. To im je u stvari bio podsticaj da preuzmzu rizik”, kaže Džoe,piše Glossy.
Abej ističe da se naš stav prema nekom priajtelju lako može promeniti.
“Najviše romantičnih interesa razvija se vremenom. Možda mislite da ste u nekoj platonskom odnosu, ali to može da se promeni. Kada pokušate da delujete da promenite osećaje druge strane, ponekad to funkcioniše, ponekad ne”, zaključuje ona.
