Goran Džonić je po svemu sudeći pred policijom pokušao da se izvuče na neuračunjivost menjajući svoje iskaze kroz vreme pri svakom saslušanju. Takođe, krivicu je prebacivao krivicu na sinove, ali ono što zbunjuje javnost jeste priča njegovih suseda da “nije baš svoj”:
– Svi znamo da je Goran otišao u invalidsku penziju kao psihički bolesnik, ali pitanje je da li je on stvarno bolestan ili je to sam odradio, jer je kao komandir vatrogasne stanice činio neka krivična dela, pa je potegao veze samo da se izvuče. I sada će da potegne, da se brani kao da je bio lud. On je spreman na sve – pričaju pojedine komšije Džonića dodajući da nemaju loše mišljenje o njegovim sinovima, smatrajući da oni nisu učestvovali u masakru.Ali pitanje na koje treba odgovoriti je, da li postoji mogućnost da Goran Džonić bude “oslobođen” krivice?
Govoreći o iskustvima sa sudskom praksom u Srbiji, advokat Veljko Delibašić kaže da ako se posumnja u nečiju uračunljivost, onda se porekeće psihijatrijsko veštačenje koje se može desiti odmah na početku ili u bilo kojoj drugoj fazi krivičnog postupka.
Psihijatrijsko veštačenje može da se uradi na predlog okrivljenog i njegovog baranioca, tužioca ili suda.Osim kod procene stepena uračunljivosti, psihijatrijska veštačenja se u krivičnom postupku često koriste kada je potrebno ustanoviti:
– Da li je krivično delo učinjeno u afektivnnom momemntu – stanju povećane emotivne razdraženosti izazvane stimulusom u vidu prethodnog fizičkog napada ili verbalne provokacije koje je preduzeo oštećeni prema učiniocu. U takvim slučajevima je psihijatrijskim veštačenjem neophodno odrediti da li je kod osobe postojao normalni ili patološki afekt, koji isključuje uračunljivost.
Moguće je da psihijatrijsko veštačenje bude određeno radi provere sposobnosti okrivljenog da učestvuje u postupku ili svedoka da svedoči, ali su to ređe situacije u praksi.
Kada utvrdi stepen uračunjivosti onda se utvrđuje i stepen kazne
-U suštini niko ne može izbeći krivično gonjenje. Ukoliko je neko neuračunljiv u vreme izvršenja dela, onda se ne može smatrati kao krivično delo (nedostaje krivica), ali mu se izriče mera bezbednosti u vidu neke krivične sankcije koja se najverovatnije sastoji od obaveznog psihijatrijskog lečenja u zdravstvenoj ustanovi gde učinilac ostaje dok se ne izleči, što nekada može biti i doživitno – kaže advokat Veljko Delibašić.
– Mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi ukida se na predlog komisije lekara. Od nas se traži da garantujemo da pacijent neće ponoviti krivično delo. Svi znamo da takva garancija ne postoji, ali mi dajemo procenu rizika – kazala je pre par godina za Politiku neuropsihijatar dr Tatjana Voskresenski, direktorka Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti “Dr Slavoljub Bakalović” u Vršcu.
Dok recimo osobe sa smanjenom uračunljivošću (znači postoji, ali je bitno smanjena) dobija meru bezbednosti – lečenje u zdrastvenoj ustanovi koja kada se završi, onda kaznu nastavlja u zatvoru – samo u slučaju da određeno vreme kazne duže od vremena provedenog u ustanovi.
Recimo 2016.godine u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu bilo je smešteno 280 osoba kojima je izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja u zatvorenoj ustanovi.
Većinu čine oni kojima je uz zatvorsku kaznu izrečena i mera obaveznog psihijatrijskog lečenja, ali ima dosta i onih koji su za svoja zlodela oslobođeni krivice koja podrazumeva zatvorsku kaznu jer su proglašeni kao neuračunljivi.
Svima njima izrečeno je obavezno psihijatrijsko lečenje koje, prema podacima Ministarstva pravde, uglavnom traje doživotno.Jednom godišnje zdravstvena ustanova, odnosno zatvorska bolnica, obaveštava sud o zdravstvenom stanju osobe kojoj je izrečeno lečenje. U tim izveštajima se obično navodi kako dotična osoba reaguje na terapiju, da li je došlo do poboljšanja ili pogoršanja kliničke slike, ali se u svima uglavnom navodi da je potreban nastavak lečenja. Treba reći i da psihijatrijski zatvorenici imaju pravo na posete.
Advokat Radulović koji je na sudu branio mnoge ubice kaže da bi kao zastupnik interesa svog klijenta za njih uvek pre izabrao zatvorsku kaznu nego meru obaveznog lečenja.
– Zatvorska kazna uvek može da se smanji. Obavezno lečenje je doživotno. U pitanju su ljudi koji boluju od neizlečivih duševnih bolesti. To su ljudi iskidanih duša, bez šanse da se izleče i izađu na slobodu. Manje više svi postaju živi leševi, bez duše i duha – kaže Radulović,piše Srbijadanas.
Jedan od primer ovakvog sudskog epiloga desio se pre 14 godina kada je Nikola Radosavljević oduzeo živote svojim meštanima iz sela Jabukavac, ali i ranio nekoliko njih.
On je 27. jula 2007. lovačkom puškom krenuo u krvavi pir, pa je idući ulicom od svoje kuće redom ubijao komšije Draginju (55) i njenog muža Branislava Borongića (57), zatim Srđana Badžikića (15), Branislava Badejevića (31), Jelicu Banković (37), Dragana Đorđevića (22), njegovog oca Veljka (58) i babu Marinu (78), i na kraju taštu Aniku Čogrić (62).
Iako je Goran Džonić otišao u penziju zbog toga što je psihički bolesnik, to u ovom slučaju je irelevantno. Psihijatrijsko veštačenje treba da utvrdi stepen njegove svesnosti u trenutku kada je zlodelo učinjeno – što po mnogim dokazima se čini dobro osmišljen plan.
