Jedan od vodećih paraolimpijskih sportova Evrope – golbal više od pet godina igra se i u Nišu, u klubu „Nais“, koji je državno prvenstvo osvajao dva puta. Igrači vredno treniraju, ne samo zbog takmičenja već prilike da se druže, ostanu u formi i promovišu većini ljudi malo poznat sport. Na treningu ih je posetila i ekipa Anadolu Agancy (AA).
Igrači govore o uspesima bivše Jugoslavije u ovom sportu osamdesetih godina i ponosni su na činjenicu da ovaj sport, namenjen prvenstveno slepim i slabovidim osobama, postaje sve popularniji u Srbiji i regionu.
„Prvenstveno, ovde se družimo, a bavimo se sportom koji je apsolutno prilagođen i tipičan za slepe i slabovide ljude“, govori igrač Stefan Stevanović.
Golbal se u Evropi igra još od 1946. godine, a služio je kao igra za rehabilitaciju veterana Drugog svetskog rata sa oštećenim vidom. Trideset godina kasnije uveden je na paraolimpijske igre kao muški, a potom 1984. godine i kao ženski sport.
„Danas je to veoma profesionalni paraolimpijski sport kojim se bave mnogi slepi u svetu, a nama, kao klubu, znači da postojimo u ovom regionu, da slepi ljudi mogu negde da treniraju. A eto, i ljudi koji nemaju nikakvih nedostataka vida su tu s nama, i oni su zavoleli ovaj sport, tako da nije namenjen samo slepima, nego je i inkluzivan“, priča Stevan.
Vredno trenira da sa saigračima nadmaši najveći dosadašnji uspeh kluba – drugo mesto na evropskom turniru u Malmeu, u konkurenciji četrnaest timova iz sedam zemalja.
Golbal igraju dve ekipe od po tri igrača, dva beka i jedan centar, koji su raspoređeni po zonama. Teren veličine odbojkaškog izdeljen je na trećine od po šest metara. Cilj je ubaciti loptu kotrljanjem u protivnički gol, koji je širok koliko i teren.
A kako igrači znaju gde se nalazi lopta i na kom su delu terena? Ovo objašnjava trener niških golbalista – profesor sporta i fizičkog vaspitanja Stefan Mićićelović.
„Linije su prelepljene trakom ispod koje se nalazi konopac. Igrači u svakom trenutku znaju na kom se delu terena nalaze tako što prelaze prstima ili patikama preko tog konopca. Lopta ima dva zvonca koja, dok se kotrlja, ispuštaju zvuk prema kom se igrači bacaju u levu ili desnu stranu da odbrane šut“, objašnjava trener.
Da bi se lopta čula, igra se u tišini, u dva poluvremena od po dvanaest minuta. Pobednik je tim koji da više golova ili koji i pre kraja meča postigne deset golova više u odnosu na protivničku ekipu.
U klub „Nais“ svi su dobrodošli.
„Mi želimo da slepe osobe igraju rekreativno golbal, da se generalno bave sportom. Imali smo dosta kampova po Srbiji – u Kragujevcu, Kruševcu, bili smo gosti i u Zubinom potoku. U kampovima bude i do tridesetak dece. Svi su probali da igraju golbal, nekome se svideo, nekome nije, ali su radili i druge fizičke aktivnosti. Bitno je da se deca bave sportom, da ne sede kući kao u staklenom zvonu, da se što više osamostaljuju“, govori Mićićelović.
Podseća da bivša Jugoslavija ima zlato sa svetskog šampionata u golbalu i poručuje slepim i slabovidim osobama da ovaj sport iskuse u jednom od pet registrovanih klubova u Srbiji.
Golbalisti tokom igre na terenu nose poveze preko očiju, pa bi u ravnopravnom položaju bile i osobe bez oštećenja vida koje požele da se u ovom sportu oprobaju.
