Ponekad je nailazilo na odobravanje velikog broja pristalica, koji su očekivali spasenje i put u bolji život, ali i na javnu osudu onda kada su, u nameri da sprovedu određeni cilj, svesno žrtvovali sebe i druge.
Takva je priča o Dejvidu Korešu, Teksašaninu i vođi kulta „Loza davidijanaca”, koji je formiran unutar Adventističke crkve sedmog dana. Osnivač tog kulta bio je Ben Roden, posle čije smrti, 1978. godine, upravljanje organizacijom preuzima njegova udovica Lojza. Te iste godine na njen ranč stigao je Venon Vej Hovel, rođen u Hjustonu, odrastao u Dalasu, gde je vaspitan kao adventista. Pošto je bolovao od disleksije, završio je samo devetoletku.
Napustio je školu i počeo da proučava Bibliju i da svira gitaru. Na ranču sa „davidijancima” zatekao je jaz između Lojze i njenog sina Džona Rodena, koji je hteo da upravlja kultom umesto majke. Sledbenici nisu bili oduševljeni tom idejom, pa je na scenu stupio Hovel, koji je pridobio Lojzu obećanjem da ona može ponovo da zatrudni i da dobije dete. Sledbenike je privukao odličnim citiranjem Biblije i detaljnim tumačenjem. Preživeli članovi kulta tvrdili su da je Koreš, odnosno Hovel mogao satima da priča o detaljima iz Novog zaveta.
Rik Ros, američki psihijatar, koji je radio s bivšim članovima kulta, ispričao je da je od tih ljudi saznao da je Hovel kod pojedinih članova razvijao mentalnu krizu pričom o skoroj Apokalipsi i propasti sveta, kao i o napadu agresora izvan ograde ranča, koji planiraju da unište njihovu malu zajednicu.
Rodenovo i Hovelovo rivalstvo je eskaliralo, ali ipak je Vej odneo pobedu, što je i Lojza potvrdila na okupljanju kulta, gde je svečano proglasila ko je njen naslednik. Da bi potvrdio novostečenu moć, Hovel je objavio i „novo otkrovenje”, u kojem je pisalo da je on zapravo određen za „Božijeg izaslanika i zastupnika sedmog i poslednjeg anđela koji će izazvati kraj na zemlji”. Sledbenici ispranog mozga su prihvatili tumačenje da će kraj nastupiti kad on bude otputovao u Izrael i tamo preobratio sve stanovnike, što će izazvati američku intervenciju, koja će označiti početak Armagedona. Hovel je otišao u Izrael, ali ono što je predvideo nije se ostvarilo. Zbog toga je 1990. odlučio da promeni ime u Dejvid (po jevrejskom biblijskom kralju Davidu), a prezime u Koreš (hebrejski Kira, kralj koji je Jevrejima dozvolio povratak u Izrael). Pod tim imenom on je počeo da govori o svom novom proviđenju, zapravo o reviziji svog prethodnog stava, da Armagedon neće započeti u Izraelu, nego da će se velika bitka odigrati u Teksasu.
Smrt Lojze Roden 1986. dovela je do novih podela. Koreš je svoje sledbenike posle razlaza s Rodenom poveo u mesto pod nazivom Palestina u Teksasu. Tu nije bio kraj dvoboja dva rivala, koji je bio začinjen bizarnim scenama otkopavanja groba starice (85) i pozivom da onaj ko uspe da njeno mrtvo telo uskrsne postaje pravi i jedni vođa „Loze davidijanaca”. Koreš je odbio, ali je pokušao da fotografiše Rodena kako bi ga optužio za skrnavljenje mrtvog tela. U tom pokušaju Rodenove pristalice su otkrile Koreša, pa je došlo do međusobnog puškaranja. Teksaška policija zbog svega toga hapsi Rodena, što je Koreš iskoristio za zauzimanje ranča „Maunt Karmel”, a Roden ubrzo završava u psihijatrijskoj ustanovi.
Duel sa oživljavanjem mrtvaca Koreš postaje apsolutni lider kompletne zajednice. Posle Lojzine smrti pronašao je novu ljubavnicu, sedamnaestogodišnju Rejčel Džon, kojom se oženio. Sad već daleke 1986. počeo je da gradi „Davidovu kuću”, u koju bi se smestio sa ženom, ali i s mnogobrojnim ljubavnicama, po ugledu na jevrejskog kralja Davida. Ono što je javnost iritiralo bilo je to što je većina žena bila maloletna. Čak su roditelji članovi kulta podvodili svoje ćerke Korešu, koji ih je ubedio da je u 45. psalmu zapisano da „kraljeva glava mora biti pomazana uljem”, što je po Korešu bio sinonim za blud i razvrat.
U očekivanju skorog Armagedona, koji je Koreš najavljivao, u Teksas je počeo da pristiže veliki broj sledbenika i obožavalaca Koreša iz cele Amerike. Koreš je pristalicama naredio da započnu utvrđivanje ranča i samog imanja. Širom Teksasa krenule su priče da Koreš planira u svom utvrđenju da počini masovno ubistvo sledbenika. Da bi se takva namera sprečila, FBI dobija naređenje da poseti Koreša i sve ispita. Isplanirana je munjevita akcija, a povod je bilo ilegalno posedovanje oružja.
Kreće bitka
Koreš je, istina, u početku tražio da pregovara sa agentima FBI, ali su oni to odbili i krenuli u akciju napada na „Davidovu tvrđavu”.
Prvi napad dogodio se 28. februara 1993. godine. Prilikom napada na zgradu zajednice, agenti su sačekani da se približe, a onda je na njih otvorena vatra iz automatskog naoružanja. U prvom napadu stradala su četiri agenta, a njih 16 je bilo ranjeno. U samom napadu ranjen je i Koreš, dok je njegova dvogodišnja ćerka stradala u puškaranju s policijom.
Iznervirani propalom akcijom, FBI i ATF se odlučuju za pritisak na kult totalnom blokadom. Utvrđenju su isključeni najpre struja i voda, a tokom 51 dana totalne blokade zabarikadiranim članovima san je ometan iznenadnim snažnim veštačkim zvukovima i svetlošću jakih reflektora.
Svi pregovori s Korešom bili su neuspešni, da bi posle 52 dana opsade u pomoć agentima FBI bili poslati i tenkovi iz baze „Fort Hud”. Imanje su opkolili tenkovi tipa „M-1 abrams”, koji su imali ulogu da izbace fanatike iz utvrđenja. Odluka o angažovanju tenkova bila je zapravo put u katastrofu. Kada je prva tenkovska granata probila zid utvrđenja, dogodila se stravična eksplozija, posle koje je usledila serija detonacija. Da stvar bude gora, policajci koji su pokušali da spasu pojedine članove pokreta u tome nisu uspeli. Još jedna otežavajuća okolnost po snage bezbednosti bile su TV kamere, koje su uživo snimale scene napada na Korešovo utvrđenje i stradanje svih 85 pripadnika tog kulta, od kojih je bilo 17 dece. Američka javnost je bila šokirana. Svi su zaboravili ko je bio Dejvid Koreš i ko su njegovi sledbenici. Jedino što su Teksašani videli bile su žrtve obračuna, koje su doživele svoju Apokalipsu.
