Ne vredi okolišati: godina koja se završava bila je posrana. To obično nije odgovarajući izbor reči za ozbiljan komentar. Ali ponekad ne može drugačije. Jer, ne znate ni odakle da počnete sa svim ovogodišnjim lomovima.
Počnimo od malog: 16. decembra u Berlinu je pukao Akvadom, najveći cilindrični akvarijum na svetu. U hotel u kojem se nalazio slilo se milion litara vode, stotine riba je uginulo. To se može videti kao bizarna epizoda, ali i kao simbol kraja jedne bezbrižne ere. Zato što niko nije primetio sićušne pukotine – ni u gigantskom akvarijumu ni u našim društvima.
Rat u Ukrajini: Veliko razočaranje
Veliki globalni raskol dogodio se 24. februara: Kovid je još uvek čvrsto pritiskao svet kada su ruske trupe napale Ukrajinu. Ne samo da su stradale desetine hiljada ljudi, delovi gradova, kuće i infrastruktura, već i brojne iluzije.
Ovo razočaranje je bilo posebno teško u Nemačkoj i Evropi: političari i stanovništvo morali su bolno da nauče da je osvajački rat krvava realnost čak i u 21. veku. I da ruski gas neće zauvek biti neograničeno dostupan i jeftin.
Usledila je ekspresna promena politike, u kojoj su milijarde dolara preraspoređene u vojne budžete, a vlade panično tražile nove izvore fosilnih goriva.
Višestruka kriza
Ako se nešto pocepa, brzo se pojave nove pukotine ili postaju uočljive sićušne napukline: cene rastu, majstori ne dolaze, bilo zbog nedostatka osoblja ili materijala, police u supermarketima povremeno ostaju prazne, a učestale su i nestašice lekova – sve su to pojave koje su poslednjih decenija bile nepoznate u brojnim zemljama.
A najveća od svih kriza, klimatske promene, našla se u drugom planu na nadrealan način. Ko razmišlja o globalnom zagrevanju kada mora da se brine da se ne smrzava? U međuvremenu, Dan preopterećnja Zemlje – dan kada smo potrošili godišnje globalne resurse – nastavlja da se obeležava ranije iz godine u godinu.
Svima treba da bude jasno da s obzirom na ovu višestruku krizu, stvari više ne mogu da se odvijaju po starom.
Ali to je problem za ekonomski sistem koji se zasniva na stalnom i rastućem business as usual. Pošto svi znamo da u budućnosti više nećemo moći da živimo i konzumiramo kao do sada, to mnoge ispunjava dubokom neizvesnošću.
Tuga za svetom koji nestaje
I tako mnogi žale zbog gubitka sveta za koji znaju da uskoro više neće postojati. U najgorem slučaju, to dovodi do poricanja stvarnosti, do bekstva u desničarske populističke ideologije ili mitove zavere.
Ili povećavamo naše napore samo da sprečimo gore. Sociolog Hartmut Rosa to ovako opisuje: „Nemamo više osećaj da trčimo napred i ka horizontu, i da je borba zabavna, kao i trud da se nešto postigne. Sada moramo da trčimo sve brže, samo da ne bismo skliznuli dole. Bežimo od provalije koja je sve bliža.“
Perspektiva sutrašnjice
Nedostaje nam zajednička perspektiva sutrašnjice, narativ o dobroj budućnosti. Većina postojećih slika budućnosti je manjkava jer su to ili distopije ili naivni nastavak postojećeg sa boljom tehnologijom, odnosno idejom da ćemo uskoro izmisliti mašinu koja će nekako magijom usissati CO2 ili eliminisati siromaštvo.
Dakle, potrebna nam je konkretna predstava o tome kako želimo da živimo. Poput sna posle Drugog svetskog rata, kada je narativ bio „povećavanje prosperiteta kroz obrazovanje i trud“. Nešto čemu vredi težiti.
Takva predstava već postoji kao apstrakcija, na primer u 17 ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija. I postoji mnoštvo ideja, od lokalnih saveta za ishranu do energetskih koncepata bez fosilnih goriva. Zajednička ekonomija bez prisile stalnog rasta – jer je naša zemaljska kugla ograničena.
Ali s jedne strane, ovi koncepti su tematski uski i ne uzimaju u obzir širu sliku. S druge strane, debata o tome vodi se u uskim krugovima aktivista – većina društva nije u toku.
Različite ideje bi morale da se pretoče u koherentan politički koncept koji bi svako mogao da razume i o kome bi se strastveno raspravljalo. Tek kada to uspe, kada bude jasno kojim putem želimo da idemo zajedno, moglo bi se reći, poput filozofa Teodora V. Adorna, „napredak se dešava tamo gde se završava“, prenosi DW.
