i. Naime, tokom zime Smajo(75), Sabra(67), kao i njihov sin Salim sa ženom Elmedinom i ćerkom Selmom spavaju u samo jednoj prostoriji. A takav život, kako ističu, nimalo nije lak, jedino ih spašava to što se svi dobro međusobno slažu i trude se da obezbjede bolje uslove.
Svekar, svekrva, sin, snaja i unuka u jednoj sobi kuhaju, spavaju, “dočekuju i odčekuju” – sve rade. Ali, sa druge strane, ističu da su veoma složni i da im zajednički život ne pada teško. Ne gube nadu da će uspjeti da “utople” i prošire dom.
Hasanovići su tokom rata izbegli u Makedoniju, nakon toga su otišli u Doboj, a potom se početkom 2000-ih vraćaju u svoje rodno mesto. Od posleratne donacije su im izgradili kuću koja ima jednu prostoriju, kuhinju, hodnik i kupatilo, a koja još uvek nije ni dovršena.
– Vratili smo se prije 18 godina. Nije lako ovdje živjeti. Da mi je samo da stavim nešto na dotrajalu lamperiju, jer dok spavam trunje mi pada odozgo. Nema kuća ni ploču, samo je staklena vuna stavljena ispod, koju su skoro celu pojeli miševi. Zimi je prehladno, duva sa svih strana. Dole je beton prekriven tepihom. Porozori ne dihtuju, a unuku spava kod njih – priča Sabra.
I Sabra I Smajo imaju mnogo zdravstvenih problema, te im dosta novca odlazi na lekove, i to osnovne. Porodica jedva sklapa kraj sa krajem. Drže nekoliko ovaca, rade za dnevnicu i primaju minimalnu socijalu pomoć. Sin i snaha se trude da im maksimalno olakšaju život. Ali, Elmedina ističe da joj svekrva u svemu pomaže, kao i da se svekar trudi da doprinese kućnom budžetu. Pa tako Smajo, iako ima astmu i teško diše, stalno čuva ovce i ide da radi bilo koje fizičke poslove, kad ga neko pozove.
Ni Salim, ni Elmedina nemaju stalan posao, već idu u nadnicu.
– Nemam ni ja posao, kao ni muž, radimo šta stignemo. Proljeće nam je rezervisano za krečenje voća. Kupimo sjeno. Pred zimu suprug i ja spremamo ogreve ljudima, mjesec i po dana držimo sekiru u rukama i cepamo drva. Nije mi teško da idem u šumu. Nadamo se da će biti bolje. Mi se trudimo – objašnjava snajka.
