Ovako za “Blic” priča medicinska sestra Mirjana Živančević (42) iz Srbije, koja u Beču zarađuje 1.900 evra, prima 14 plata u godini, radi od ponedeljka do petka, bez dežurstva i bez rada za praznike.
Dugo se već govori o odlascima zdravstvenih radnika iz naše zemlje. Prema nezvaničnim podacima, čak 300 njih godišnje ode u inostranstvo u potrazi za boljim poslom i boljim životom. Jedna od njih je Mirjana Živančević, koja je već sedam godina u Beču, a nama je otkrila zbog čega ne želi da se vrati u Srbiju.
Mirjana je završila Srednju medicinsku školu u Kragujevcu , 14 godina radila je u bolnici u Smederevskoj Palanci i onda se 2011. udala za kolegu iz Srbije koji živi u Beču i tako svoj život preselila u prestonicu Austrije.
– Ovde sam već sedam godina. Nostrifikovala sam diplomu u Austriji i najpre sam tri godine radila na terenu. Reč je o kućnoj nezi nakon što pacijenti izađu iz bolnice. U ordinaciji u kojoj sada radim kod doktorke Vesne, već sam više od dve godine. Vikendom ne radimo, za praznike ne radimo, dežurstva nema. Nedeljno okvirno u ordinaciji provedemo od 35 do 40 sati. U principu, to je isti opis posla kao i u Srbiji, ali su uslovi znatno drugačiji, opremljenije su ordinacije, bolji materijali, čistije je – ističe za “Blic” Mirjana.
Zaposlena je u ordinaciji dr Vesne Budić Spasić, koja je medicinu završila u Beogradu, diplomu je nostrifikovala u Austriji i danas u Beču ima dve svoje ordinacije. Kako nam je rekla, svi zaposleni u ordinaciji su iz Srbije.
– U kolektivu nas ima petoro i svi smo iz Srbije. Ovde uglavnom dolaze naši, oko 80 procenata pacijenata u ovoj ordinaciji je iz Srbije. Kroz razgovor saznajemo da je glavni i osnovni razlog njihovog preseljenja u Beč egzistencijalni – ne ostavlja dilemu Mirjana, i dodaje:
– Znate kako je obično kod nas, radite pet, šest godina pa tek onda dobijete rešenje. Ovde je sve sigurnije. Imam godišnji odmor šest nedelja, primam 12 plata i dve dodatne, jednu letnju i jednu u novembru. Nema kašnjenja plata, osećam se sigurnije za budućnost i za penziju.
Mnoge njene koleginice i prijateljice spakovale su kofere kao i ona, a sa jednom od njih zajedno je radila u Beču.
– Čujem da je u poslednje vreme dosta mojih kolega iz Srbije otišlo za Nemačku, ali dolaze i ovde. Desilo se da sam ovde na terenu zajedno radila sa koleginicom s kojom sam, inače, radila u Smederevskoj Palanci – priseća se naša sagovornica.
Pre dolaska u prestonicu Austrije, Mirjana nije govorila nemački jezik, iako je bilo naporno, kako kaže, uspela je da ga savlada. Porodica joj nedostaje, pa zbog toga svaki slobodan trenutak koristi da dođe u domovinu.
– U Srbiju dolazim često, na mesec dana. Najviše mi nedostaje familija, ali Beč nije daleko, tako da za nekoliko sati već možemo da budemo zajedno. Oni su se sada već navikli na to da je moj život fokuiran u Beč, ali odavno su razumeli razloge mog odlaska – iskrena je Mirjana.
“SFRJ u malom”
Doktorka u čijoj ordinaciji je Mirjana zaposlena, dr Vesna Budić Spasić (54), došla je iz Bora u Beč još 1995. godine. Slično kao i Mirjana, i ona se odselila iz Srbije zbog ljubavi, jer je njen tadašnji muž živeo u prestonici Austrije.
– Odmah nakon što sam došla u Beč, nostrifikovala sam diplomu, sećam se da sam imala stomak do zuba jer sam u to vreme bila trudna. Onda sam napravila pauzu dok deca nisu krenula u vrtić. Vrlo brzo dobila sam dozvolu za rad od ministartva i počela da radim kao lekar – kaže doktorka Vesna.
Kako je njena želja bila da samostalno radi, a imajući u vidu da je državljanstvo uslov za osnivanje lekarske prakse u Austriji, kada ga je dobila, pre devet godina osnovala je prvu ordinaciju koja je ostala privatna do danas.
– Drugu ordinaciju osnovala sam pre pet godina i tu se leče pacijenti sa zdravstvenom karticom. Dolaze nam Austrijanci, Turci, ali najviše Srbi, Crnogorci, Hrvati, Slovenci. Volim da kažem da smo mi ovde “SFRJ u malom” – ističe doktorka.
Sin studira medicinu u Novom Sadu
Vesna ima dvoje dece, sina Maksima (23) i ćerku Mariju (22), i oboje su krenuli maminim stopama, zbog čega je mama naročito ponosna i očekuje da će je nadmašiti. Ćerka studira medicinu u Beču, dok je sin trenutno u Novom Sadu na studijama medicine.
– Iako je deci maternji jezik nemački, mi u kući govorimo srpski i deca su odmalena naučila jezik i ćirilicu. Maksim studira u Novom Sadu na engleskom, jer će mu to značiti za budući rad. Bili smo skeptični u početku kako će se uklopiti, ali on je prezadovoljan, sistem studija ga je oduševio. Ima dosta prijatelja iz bivše Jugoslavije i onda često sa njima dođe ovde.
Više od dve decenije njen život lociran je u Beču, ali svoje korene, kako kaže, neće prekinuti, zbog čega neretko dolazi u rodnu kuću u Boru.
– Neretko odemo na vikend u Bor, tamo je moja majka, a tokom leta i praznika ostajemo duže. Nismo pokidali svoje korene i baš smo vezani za svoju zemlju. U Boru sam radila tri godine u hitnoj službi, a pre odlaska u Beč sam započela magistarturu neurologije. Možda je nekada i završim, ali nije mi cilj da napredujem više, želim samo da uživam u svom poslu, pratim šta se dešava u medicini i da me moja deca nadmaše u profesiji – zaključuje Vesna
