Takav je slučaj, uglavnom, i sa svima onima koji odlaze na privremeni rad na Aljasku. Prednost prilikom zapošljavanja imaju ljudi koji u Srbiji već imaju stalni posao i porodicu, jer je to poslodavcu garancija da će se po završetku sezone vratiti u zemlju, piše Euronews.
Jedna od njih je i vaspitačica Jelena Karamarković iz Raške, koja je čak tri puta odlazila u fabrike ribe, koristeći dijelom godišnji odmor, dijelom neplaćeno odsustvo s posla. Kaže da je putovanja u Ameriku vidjela kao jedini izlaz iz finansijske krize, a od zarade tokom tri sezone je uspjela da prikupi dio novca za kupovinu stana u Kragujevcu.
“To nije posao za svakog, a moglo bi se reći da ide onaj ko mora da riješi neki egzistencijalni problem. Mnogo ljudi odustane već na početku. Mladi Amerikanci dolaze, ali ne zadrže se duže od 15 dana, jedva izguraju i odustanu. Naši ljudi su izdržljivi, i u posljednje dvije godine, uz Ukrajince i Moldavce su i najbrojniji“, priča Karamarkovićeva za Euronews Srbija.
Ona napominje da se organizam navikne da je budan 16 sati, koliko se ponekad radi, ali da prije toga svako proživi “pročišćenje”.
„Morate ranije da ustanete, da jedete, što znači da dva sata odu na pripreme prije i poslije spavanja, tako da ostaje šest sati za san, pod uslovom da odmah zaspite. Sve utrne, bolovi su nevjerovatni, grče se mišići. Prva godina je šok za organizam. Mnogima je teško i da se naviknu na oštar miris ribe i amonijaka, koji se bukvalno uvuku u nozdrve i u kožu“, kaže Karamarkovićeva, piše Euronews.
Fitnes je priprema za teške uslove rada
Objašnjava da temperatura u fabrikama ne prelazi četiri stepena, a uglavnom je i niža, pa je “jezivo hladno”, a naročito za ljude koji imaju obavezu da stoje u mjestu i da obavljaju jednu istu radnju tokom cijelog dana. Kaže da je poslije prvog odlaska shvatila da joj je neophodna fizička priprema, pa je počela redovno da ide na fitnes da bi ojačala mišiće i pripremila tijelo za napor koji ga očekuje.
“Ljudi žive i rade u fabrici, ne izlaze van fabričkog kruga. Poslodavci kod kojih sam radila su se trudili da obezbjede dovoljno hrane, mesa i ribe, jer je ishrana važna da ljudi mogu da izdrže taj tempo rada. Ručak traje pola sata, a na svaka četiri sata je pauza od po 15 minuta“, kaže Jelena Karamarković.
Oslanjaući se na svoje trogodišnje iskustvo, kaže da je bilo nekih promjena propisa, jer ranije nije bio dozvoljen dolazak bračnih parova, a po novim pravilima mogu da dolaze i oni. Kaže da sada rade i stariji ljudi, dok su na početku dolazili isključivo mladi, a prosjek godina je oko 40.
Zbog iskustva koje je sakupila tokom tri boravka u fabrikama ribe, Jelena kaže da je ljudi često pitaju kakvi su uslovi za rad i kako izleda život na Aljasci.
“Govorim im sve najgore. Kažem im da će umrijeti, pa će ponovo da se rode. Taj intenzitet bola niste doživjeli u životu. Fizički bol prođe za pet dana, jer se čovjek navikne, ali tek kada dođe psihička kriza pokazuje se jačina karaktera. Najveća je borba sa samim sobom“, priča sagovornica Euronewsa.
Kaže da oko 90 odsto ljudi ode nespremno, u smisli da nisu dovoljno obaviješteni gdje zapravo idu, odnosno da nisu tako zamišljali i dožive popriličan šok. Po pravilu su, kaže, žene izdržljivije od muškaraca.
„One se isplaču već na početku i brzo to prevaziđu. Viđala sam žene sitne konstrukcije, koje grcaju u suzama, teško im bude i pomislio bi čovjek da će odustati, ali se dešava da one poslije najduže izdrže“, priča Karamarkovićeva.
U fabrikama u kojima je radila uglavnom je bilo angažovano oko 800 radnika, a od toga je trećina bila iz Srbije. Kaže da se čitav dan svodi na to da jedeš i radiš, a kao bonus dođe taj period predviđen za san. Postoje ljudi koji su u fabrici zaduženi za pripremu hrane i pranje odjeće, da oni koji rade za trakom ne bi gubili vrijeme na te stvari.
Koliko može da se zaradi?
Karamarkovićeva kaže da se prvih osam sati rada plaća 13 dolara po satu, a svaki od osam prekovremenih po 16 dolara. Tih “šesnaestica” bude po četiri do pet nejdelja, kada se radi po cijeli dan.
“Na dnevnom nivou može da se zaradi najviše 200 do 220 eura. To znači da imate 110 radnih sati u sedam dana. Na dvjie sedmice stiže ček, a svakog petka izvještaj. U sezoni može da se zaradi oko 5.000 evra, a to čovjek u Srbiji poštenim radom ne može da uštedi za godinu dana. Nema ni dana odmora, radi se svakog dana“, napominje naša sagovornica.
Najkraći odlazak je na 45 dana, a najduži traje i do šest mjeseci. Sezona počinje 15. juna, a završava se između 10. i 20. oktobra.
„Prošle godine je, tokom korone fabrika je bila zatvorena i niko nije smeo da napusti kamp, osim kućepazitelja, koji je odlazio u nabavku. Tu se testira stepen izdržljivosti svakog čovjeka. Bez obzira što zvuči apsurdno, ali taj posao, koliko god da je težak, zavoli se, jer teško da negdje može na pošten način da se brže zaradi. Sve je ekstremno, dostignete svoje limite izdržljivosti i zato ima i onih koji ga toliko zamrze da jedva čekaju da se vrate i ne pada im na pamet da odu ponovo“, poručuje Karamarkovićeva za Euronews.
Rjieč je o potpuno legalnom poslu za koji se u američkoj ambasadi dobija sezonska radna viza, a od agencije preko koje se odlazi na posao dobija se plaćena povratna karta, smještaj i hrana na Aljasci.
„Uplaćuje se osiguranje, ali ono praktično pokriva samo osnovne stvari, tačnije da ćete dobiti kremu da namažete kada vam utrne ruka ili tablete protiv bolova. Sve troškove liječenja, na primjer, zbog povrede morate da platite sami, a to je jako skupo. Jednom kolegi se pokrenuo kamen u bubregu i bio je hospitalizovan, sve što je zaradio morao je da da na liječenje i još im je otplaćivao kada se vratio kući“, navodi Karamarkovićeva.
Ona napominje da ima teških životnih priča, a da radnici zajedno prožive dirljive trenutke – od kirza do radosti pomiješanih sa velikom setom što nisu sa najmilijima.
“Bude baš dirljivih momenata. Neke žene ostave i po troje djece svojima, dešavalo se i da se nekim momcima dok su tamo rode djeca. Na fizički bol se poslije nekoliko dana naviknete, ali najteže je kad mozak signalizira da više ne može…Gledate ljude na traci, kako spavaju i rade. U nekom periodu dana tokom te smjene od 16 sati, ni mrtvi, ni živi….Organizam odbija da bude budan. Žilav smo narod, sem svojom voljom, rijetko se ipak dešava da neko odustane”, ističe ova vaspitačica koja napominje da joj je bilo teško da se navikne na monoton posao i okolinu koja se drastično razlikuje od njene radne sredine u vrtiću, gdje dominiraju kreativnost i prijatno okruženje, navodi Euronews.
Kaže da je većim dijelom ispunila svoje ciljeve i nije sigurna da bi išla ponovo. Svakome ko je mlađi i potreban mu je novac, preporučila bi da pokuša da ode, ali ističe da čovjek mora sam sa sobom da raščisti.
“To se uvuče pod kožu, ima ljudi koji odlaze po sedmi ili osmi put. Kada pravim poređenje, kažem da je to kao da vam neko jednom godišnje promijeni krv”, poručuje Karamarkovićeva.
