“Postoji jedno pravilo kojeg sam pokušavao da se pridržavam dok su mi deca bila mala, a ono glasi: Ne čini umesto deteta ono što može da uradi samo.
To pravilo je pravo smaranje inače, jer potrebno nam je 15 sekundi da obučemo dvogodišnjaka, ali ako pustite dvogodišnjaka da se sam obuče… to se protegne na 15 minuta, ili pola sata, jurite ih po kući…haos! Ali ako im dopustite da nauče sami da se obuku, više ne morate da ih oblačite. Oni nauče da to rade sami! Isto radite i sa postavljanjem stola, sa svime što procenite da deca mogu da urade sama.
Kada roditelj razmišlja, “Ja toliko volim svoje dete da mu neću dati da se muči i radiću sve umesto njega”, takav roditelj ne mari za svoje dete. Ne mari uopšte. Bolje je usvojiti stav: “Prestaću da činim za tebe što je više stvari moguće, što je ranije moguće”.Isti princip važi i u domovima za stare – ne činite ništa umesto starijih što oni sami nisu u stanju da obave, jer im time uskraćujete osećanje nezavisnosti, snage, smisla. Isto je i u svetu biznisa – ukoliko ste dobar menadžer, sebe ćete učiniti suvišnim; daćete drugima autonomiju da rade svoj posao, nećete raditi umesto njih.
Ukoliko mislite da decu štitite preuzimajući sve na sebe, znajte da nikoga ne možemo zaštititi – ljude možemo samo OSNAŽITI. I to je to. Ne možete ih zaštititi, osnažite ih, i onda će se oni sami čuvati. Ali, onda im niste potrebni!
Tako je, i to je podsvesni patološki element nekih roditelja. Oni kao da poručuju, “Nikada me ne napuštaj! Ja ću činiti sve umesto tebe, a ti samo nemoj nikada da me napustiš”. Jer dete onda ne nauči o životu ništa – pa ni kako da iz roditeljskog gnezda ode,prenosi Stil
O odojčetu se treba stoprocentno brinuti; to majka i radi. Ali deca i odrasli ljudi nisu odojčad; kada ih tako tretirate, vi ih uništavate.”
