Danas sam otišla po ćerku u školu. Dok sam je čekala, nehotice sam čula razgovor majke jedne devojčice sa učiteljicom. Za to vreme se devojčica polako oblačila nedaleko od njih. Učiteljica je bila vrlo nezadovoljna devojčicom:
– Nemirna je, ne voli matematiku, stalno gubi olovke. Samo skače okolo, ne prestaje. Znate, ovo je škola, a ne vrtić. Majka je slušala učiteljicu i bacala ljutite poglede na svoju ćerku. – Čuješ li ti ovo, Tanja? Dolazi ovamo!
Tanja je za to vreme nevoljno navlačila ljubičastu jaknu. Zatim se dugo borila s kapom, šalom i rancem. Na kraju je nerado prišla. – Razumeš li ti o čemu pričamo? Kako se to ponašaš? Moraću sve da ispričam tati. Devojčica je ćutke gledala u svoje čizme, ljubičaste kao i jakna.
– Može i otac da dođe u školu, sve ću mu ispričati – nastavi učiteljica. – Odlično! Čuješ li, Tanja? Tata će ti sutra doći u školu! – pobedonosno završi majka. Tanja je nastavila da posmatra čizme. Tako sama, naspram majke i učiteljice. A one udružene, s druge strane. Zajedno protiv nje, kao da su neprijatelji.
U toj situaciji, ja sam niko i ništa. Ne znam ni mamu, ni devojčicu, ni učiteljicu, a kamoli tatu devojčice, koga su hteli da sutra dovuku u školu. Ali znam jedno! U trenutku kad se udružiš s nekim protiv svog deteta, makar i na trenutak, čak i zbog sitnice i iz sasvim opravdanog razloga – u tom trenutku gubiš dete,piše Infpultinfo
Ne možeš biti na suprotnoj strani. Ne možeš igrati za suprotni tim. Nikada. Čak i kada je dete hiljadu puta krivo. Kada ste na istoj strani, onda je to vaš zajednički problem i zajedno ćete ga rešavati. Inače dete ostavljate na cedilu.
Sve što je u tom trenutku potrebno jeste da stanete na stranu deteta. Čak i fizički. Napravite korak, sa sve svojom zbunjenošću i nelagodom, i pređite na njegovu stranu. Stanite pored deteta. Ne budite na suprotnoj strani – već uz njega. Morate!
Budite zajedno u tome. Da, Hjustone, imamo problem. Gubimo olovke i ne volimo matematiku. I skačemo. Hjustone, jesi li ti zec, kad toliko skačeš? Ali zajedno smo. Ljubičasta ekipa.
