Ćešket ili kako ga još nazivaju ćeškek (u nekim krajevima ga zovu i ćeške i keške ili ćešket) je možda najautentičnije jelo hercegovačkog podneblja, a iako je jednostavnog sastava, predstavlja neizbežan obrok za najveći hrišćanski praznik Božić (najčešće doručak, posle višednevnog posta) kada su domaćinske trpeze najbogatije.
Ovo jednostavno jelo, za čiju pripremu je potrebno meso i žito (ječam ili geršlo, u novije vreme pšenica), je turskog porijekla ali su u današnjoj orjentalnoj kuhinji prisutne brojne varijacije ovog jela koje su suštinski iste, ali se u ukusima značajno razlikuju. Kod nas se ćešket najčešće priprema od kokošijeg mesa i ječma, koji se kuvaju na način da meso treba da se u potpunosti raskuva i sjedini sa žitom.Meso se može kuvati prvo odvojeno (mada su se ranije kuvali zajedno sa žitom), a kada se dovoljno skuva odvajaju se kosti i u nastaloj supi, zajedno sa otkoštenim mesom, kuva se ječam. Ječam se u prošlosti prvo stupao u avanu, da bi se od zrna odvojili nejestivi delovi.Ovo jelo se od davnina priprema u vreme zime (Božić) i bilo je idealno za odgođenu upotrebu, pošto je izuzetno ukusno i kada se podgreje posle nekoliko dana. Danas su frižideri i zamrzivači “krivci” zašto se ćešketom pripremljenim za božićne praznike može “zasladiti” bilo kada u toku godine. U nekim krajevima se meso i žito kuvaju uz stalno mešanje, a negde se na dno posude u kojoj se kuva stavlja jagnjeći loj ili svinjska slanina, koji imaju funkciju da spreče zagorevanje pa se ćeškek ne meša. U obe varijante proces kuvanja traje i do 12 sati (zavisno od količine) na laganoj vatri, jer je potrebno da se meso potpuno sjedini sa žitom. Na koji god od načina da ga pripremite, ćešket će u sebi nositi miris davnih i zaboravljenih vremena, kao i deo hercegovačke tradicije,pišeKurir
