– Na početku često postoji želja da se jede zdravije – kaže Tomas Huber iz klinike u Bad Oejnhauzenu, specijalizovane za poremećaje ishrane.
„Osobe sa ortoreksijom same sebi određuju šta je zdravo, a šta nije. Ta pravila vremenom postaju stroža i sve više namirinica se uklanja iz ishrane“, objašnjava Huber. „Sve više toga dobija pečat – nezdravo.“
– Na primjer, neko želi da smrša i zbog toga promjeni ishranu. Neko drugi počne da posvećuje više pažnje hrani zbog čestih skandala sa namirnicima – objašnjava Frederike Bartels sa Univerziteta u Diseldorfu, koja godinama istražuje ponašanje ortoreksičara.
– Vremenom to može da poprimi opsesivne crte, a fokus na zdravu ishranu postaje teret oko kojeg se sve vrti – priča dr Bartels.
Zvanični izraz ortoreksija nervoza skovao je američki doktor Stiven Bratman 1997. godine. „Bratman je kod sebe utvrdio poremećaj i zapisao šta je primjetio, uvjeren da je njegova preokupacija zdravom ishranom prešla granicu normalnog“, objašnjava Huber. Ti njegovi zapisi se još koriste kao osnova za procjenu ortoreksije.
U stručnim krugovima se raspravlja da li je ortoreksija poremećaj u ishrani poput anoreksije ili bulimije – ili pak zavisnost od zdrave hrane treba klasifikovati kao opsesivno-kompulzivni poremećaj.
„Istina je negdje na sredini“, kaže Huber, „definitivno tu ima nešto kompulzivno a postoje i mnoge paralele sa klasičnim poremećajima ishrane“.
Ali postoje i razlike. To istražuje Frederike Bartels. „Kod mnogih se radi o mršavljenju, liniji i gubitku kilograma. U početku se smatralo da ortoreksija nema nikakve veze sa tim, ali u svim mojim studijama vidim povezanost sa navodnim problemima sa težinom i brigom o liniji.“
Zdravo nije ijzdravo
Fokus na navodno zdrave namirnice se može pretvoriti u suprotnost i dovesti do nezdrave ishrane. Jer ta navodno zdrava ishrana može biti previše jednostrana. Usljed nedostatka vitamina i minerala dolazi do pojava koje su tipične za klasičnu neuhranjenost ili prate neke bolesti.
– Može se dogoditi da neko patološki smrša. Posljedica može biti opasno smanjivanje masne mase, pa čak i mišićne mase. Neuhranjenost može dovesti do gubitka kose, a ako je uznapredovala, može dovesti i do oštećenja organa – objašnjava Huber.
Huber se prisjeća mlade žene koja je došla u kliniku: „Htjela je da se hrani zdravije, nije imala višak kilograma i zapravo je bila zadovoljna tijelom. Ali motivisana od prijateljice, odrekla se slatkiša. Po internetu je tražila sve o zdravoj ishrani, saznala mnoge poluistine i razvila sve više strahova od različitih namirnica.“
– Počela je prvo da izbjegava konzervanse, zatim hranu bogatu masnoćom i ugljenim hidratima i na kraju je bila izuzetno mršava. Kada je došla do nas, imala je oko 40 kilograma – rezimira Huber.
Neki ljudi se ne ustežu od toga da hranu za koju misle da je zdrava nabavljaju izdaleka i da je skupo plaćaju.
– Bratman je sebi postavio pravilo da se povrće mora pojesti u roku od petnaest minuta od berbe. On je kao farmer organske hrane mogao jednostavno da ode u baštu i odmah pojede voće i povrće ili ga direktno obradi – kaže Huber.
O fanaticima ishrane Bratman je kasnije rekao: „Umjesto života, oni imaju samo plan ishrane.“
Ljudi koji sebi pretjerano ograničavaju izbor namirnica često imaju problema sa okolinom. Zajednički obroci imaju veliki društveni značaj, međutim, ljudi sa ortoreksijom često odbijaju pozive na zajednička objedovanja. Iza toga stoji strah od suočavanja sa nezdravom hranom.
Kada nutricionistički fanatici pokušavaju da ubjede ljude oko sebe da ne bi trebalo da nastave da se hrane kao ranije, često je uočljiv gotovo misionarski žar: „Tjeraju ih da se osjećaju krivim“, kaže Huber.
Treba reći da ovaj poremećaj postoji prije svega u bogatim zemljama i regionima.
U zemljama u razvoju jedva da postoje slučajevi poremećaja u ishrani. – Niko tamo ne dolazi na ideju da bez potrebe smanji količinu i izbor hrane – zaključuje Frederike Bartels sa Univerziteta u Diseldorfu, piše “b92“.
