Prevazilaženje zajedničkih problema, međusobna podrška i razumevanje, vežbanje motorike ruku i oslobađanje od stresa razlozi su zbog kojih članovi Udruženja obolelih od multipleks skleroze Pčinjskog okruga rado pohađaju radionice za izradu ukrasnih predmeta. Anadolu Agency (AA) posetila je radionicu udruženja koje u Vranju (Srbija) postoji već 20 godina.
Dok izrađuju magnetiće, štampaju slike na torbama ili tehnikama dekupaža ukrašavaju kutije za nakit i poslužavnike, polaznice ne razmišljaju o bolesti.
“To je podmukla bolest zato što ne znate šta će da vam se desiti narednog dana. Ja sam na neki svoj način shvatila multipleks sklerozu. Kad više mislim o njoj, meni je gore, kad razmišljam kao zdrav čovek, onda mi ništa nije, ništa mi ne fali. Ona, inače, može da vam oduzme deo tela, mnogi imaju problem sa vidom, vide duple slike, imate konstantno trnjenje u telu i nekad ne možete da se setite nekih banalnih stvari”, priča Višeslava Mitrović.
Kada je 2008. godine saznala za dijagnozu, osećala je da je sama u velikom problemu. To se, kaže, promenilo kada je šest meseci kasnije prihvatila postojanje bolesti i pristupila Udruženju.
“Ljudi sa ovom dijagnozom neće da priznaju sebi da su bolesni, onda se i kriju. Ja sam odmah došla jer sam videla da tu postoje ljudi slični meni, koji imaju isti problem. Udruženje nam ne dozvoljava da sedimo kod kuće. Mnogo je bitno da čovek s dijagnozom izađe, da bude napolju, među ljudima. Da se zatvorite sami u četiri zida, to je mnogo teško. Ja sam na početku svoje bolesti bila ta osoba, šest meseci sam bila zatvorena, nisam znala šta mi se dešava. Kad sam došla u udruženje, videla da postoji mnogo ljudi kao ja, počela sam da izlazim i da se družim”, govori Višeslava.
Naučila je da radi i na mašini za dizajn tekstila koju je Udruženje dobilo zbog ideje da osnuje socijalno preduzeće. Važno je, kaže, stalno vežbati pokrete.
“Motorika kod nas je mnogo usporenija ili imate motoriku u jednoj ruci, u drugoj nemate. Ali kad radite non-stop, konstantno kad vežbate svoje ruke, onda ne dozvolite da vam motorika propadne. Naše radionice postoje upravo iz tog razloga”, kaže Višeslava.
Dolazak na njih svake nedelje željno iščekuje i Slađana Stanković i tu pronalazi način da iskoristi svoj talenat za crtanje.
“Znači nam mnogo. Izađemo iz kuće, ovde se družimo, radimo, uvek se nešto dešava. Okupi se nas 7 ili 8. Imamo mi prijatelje i kod kuće, ali kad odvojiš to vreme za tu radionicu, sve ostaje po strani i nekako se lepo osećamo”, kaže Slađana.
U Udruženje dolazi 79 članova, od kojih je 90 odsto žena. Predsednica Gordana Stojanović kaže da od osnivanja 2000. godine pamti i uspone i padove i da je put bio težak.
“U samom startu nije bilo lako. Nismo imali prostorije, samo registrovano udruženje. Krenuli smo od nule i došli dovde gde jesmo sada, zadovoljni stanjem u kom funkcionišemo”, govori ona.
Putovanja u gradove pobratimskih udruženja i radionice ono je što članovima najviše pomaže. Za one koji se otežano kreću obezbeđen je prevoz kombijem.
“Ovo im je izlaz iz kuće, druže se, podele svoju muku ovde na radionici, mada gledamo da bude atmosfera pozitivna. Imamo dosta žena sa problemima u braku, jer muževi veoma teško prihvataju ženu koja je nekada bila zdrava i odjednom postala osoba sa invaliditetom. Često se brakovi raspadnu, tako da ostanu same. Ovo ovde im znači i kao neka potvrda njihove ličnosti”, priča Gordana.
Jedan od problema sa kojima se suočavaju članice njenog udruženja je i loša finansijska situacija.
“Imamo penzionerku koja ima 32 godine. Vrlo su mlade i penzije su im minimalne, prosek penzija im je oko 15.000 dinara”, kaže Gordana.
Zato pokušava da osnuje socijalno preduzeće. Njena ideja je da žene iz Udruženja dobiju priliku da uvećaju prihode koji su često nedovoljni za osnovne životne potrebe.
