Kada neko ima čvrst, zdrav i redovan san, verovatno nije ni svestan koliko je to dragoceno. Mnogima se bezbrižna noć podrazumeva, ali ima i onih koji nisu te sreće.
Tu, pritom, ne mislimo na povremene probleme sa nesanicom, već mislimo na ozbiljnije poremećaje u spavanju, koji remete svakodnevno funkcionisanje. Među njima je i mesečarenje, koje svakako nije naivno.
Prim. Dr Slavko M. Janković, neurolog iz opšte bolnice Acibadem Bel Medic, stručno i detaljno objašnjava za Telegraf koje sve bolesti spavanja postoje i šta tačno predstavljaju. Za početak ga pitamo šta su to paralize spavanja (nem. schlaflähmung)?
– Neke bolesti spavanja predstavljaju vrlo diskretne izraze narušene granice između budnosti i spavanja NREM ili REM tipa. Često se radi o pojedinačnom upadu elemenata REM spavanja u budnost (paralize spavanja, hipnagogne halucinacije, lucidno spavanje, REM spavanje bez atonije (RWA) ili “poremećaj ponašanja” u REM spavanju RBD), ili o pojedinačnom upadu elemenata NREM spavanja u budnost ili obrnuto, koji rezultiraju nedovoljnim razbuđenjem, odnosno prasomnijama (mesečarenje, konfuzno razbuđivanje, noćni strahovi, SRED itd).
Ima li opasnosti po zdravlje?
Dr Janković kaže da navedeni poremećaji (tonus budnosti u REM spavanju ili atonija REM spavanja u budnosti) predstavljaju izraz narušene granice između budnosti i određenog stadijuma spavanja, kao i nesavršenosti procesa tranzicije vigiliteta iz jednog u drugo stanje.
Konkretno paraliza spavanja, predstavlja poremećaj koji nastaje kada se inače fiziološka atonija, koja postoji tokom REM spavanja, zadrži i opstaje kod razbuđenog ili budnog čoveka. Takvi ljudi su svesni, ali imaju paralizu svih mišića (osim mišića disanja i pokretača očnih bulbusa), pa nisu u stanju ni da se pokrenu niti da nekoga pozovu u pomoć.
Doktor nam dalje objašnjava da takvi ljudi u tim momentima osete veliki strah koji dominira događajem.
– Srećom, paralize spavanja ne traju dugo (od nekoliko sekundi do minuta), pa se bolesnik ubrzo oporavi i normalno nastavi sa redovnim aktivnostima. Već posle nekoliko događaja paraliza spavanja, bolesnik se navikne na njih i strah se postepeno prevaziđe, jer se sazna da događaj nije opasan po zdravlje.
Sličan događaj su “hipnapompne” (pri uspavljivanju) i “hipnagogne halucinacije” (pri buđenju), kada se kod bolesnika u budnom stanju javlja ideacioni sadržaj snova, koji dovede do nemogućnosti razlikovanja jave i sna; bolesnik ne zna da li je nešto sanjao ili se stvarno dogodilo.
– Postojanje ovakvih disociranih stanja, odnosno ponašanja, ukazuje da ona imaju odvojene neuronske kontrolne sisteme, što znači da je spavanje regulisano neuronskom mrežom koja integriše i orkestrira funkciju određenog broja manjih neuronskih krugova koji su u stanju da, kod određenog poremećaja, nezavisno i samostalno obavljaju svoju funkciju. Proizilazi da je spavanje fundamentalno, samoorganizujuće svojstvo određene grupe neurona. Ne samo da je moguće da se određena svojstva spavanja mešaju sa budnošću i međusobno, nego je moguće i da se same parasomnije među sobom izmešaju – priča prim. dr Slavko M. Janković za Telegraf.
Primjer takve situacije
Istovremena pojava RBD i nekog poremećaja razbuđivanja NREM tipa (somnambulizam, noćni strahovi, konfuzna razbudjivanja) dovodi do nastanka Sindroma preklapanja parasomnija (parasomnia overlap sindrom). Ukoliko je gubitak granice između stadijuma spavanja i budnosti vrlo izražen, nastaje video-polisomnografska i klinička slika stalnog disociranog stanja (status dissociatus) kada nije moguće, ni klinički, a ni pomoćnim metodama, odrediti da li je bolesnik budan ili spava, kao ni kojim stadijumom.
Postojanje parasomnija, koje su posledica mešanja stanja svesti, podržava koncept da budnost i spavanje nisu međusobno isključiva već koegzistentna stanja, a da se spavanje ne odvija u mozgu kao celini. Izneti poremećaji spavanja prikazuju sliku mozga čija disfunkcionalnost pogađa sve oblike vigiliteta čoveka. Poremećaji spavanja ukazuju da je spavanje kompleksan i visoko regulisan proces, a ne prost prestanak aktivnosti.
Svaki od poremećaja ukazuje da se mozak sastoji od diskretnih funkcionalnih celina od kojih je svaka, u posebnim uslovima (bolest), u stanju da funkcioniše samostalno i odvojeno od celine.
Da li je poznato kako nastaju parasomnije i kako se leče?
Parasomnije su “nepoželjni fizički događaji, ili iskustva, koji se dešavaju tokom uspavljivanja, u spavanju ili tokom razbuđivanja”, ili nepoželjni događaji koji prate spavanje. Za razliku od drugih poremećaja spavanja, parasomnije uključuju kompleksna, naizgled svrsishodna, ciljana ponašanja kojih se bolesnik mahom ne seća.
Ta ponašanja nisu svesna, kaže dr Janković, pa jasno rasuđivanje ne postoji (bilo da postoji sanjanje ili ne).
– Osnov za shvatanje primarnih parasomnija je činjenica da spavanje i budnost kod jednog čoveka nisu uvek međusobno isključiva stanja svesti. Zapravo, istovremeno, na jednom delu mozga postoji lokalna budnost (motorni delovi), a na drugom lokalno spavanje (frontalni delovi mozga), i to kod istog čoveka, u istom trenutku.
Ljudi koji boluju od parasomnija su i budni i spavaju u isto vreme (to su bolesti delimičnog razbudjenja i delimičnog spavanja). Ova mešavina budnosti i spavanja kod istog čoveka u isto vreme objašnjava kako je moguće da čovek delom mozga spava – a delom je budan, da u isto vreme spava i hoda (ili obavlja i složenije, ali automatske radnje kao što je vožnja kola), i kako je moguće da je motorno aktivan, i da misli – a da se ne seća ničega.
Rušenje granica
U osnovi ovih bolesti je rušenje granica između budnosti i spavanja, sa istovremenom koegzistencijom ova dva stanja. Postoje dve osnovne grupe parasomnija: A) one koje se dešavaju tokom spavanja (NREM parasomnije), i B) one koje se javljaju tokom sanjanja (REM parasomnije).
Tokom spavanja se dešavaju parasomnije:
1) razbuđivanja sa konfuznošću (sleep drunkness, ekscesivna inercija spavanja, Schlaftrunkenheit,
l’ivresse du sommeil, Elpenorov sindrom);
2) noćni strahovi (pavor nocturnus, night terrors);
3) hodanje u spavanju (Somnambulizam, mesečarenje);
4) uzimanje hrane u vezi sa spavanjem (SRED);
5) seksualna aktivnost u vezi sa spavanjem (sleepsex).
– Najčešće se javljaju izmedju pete i 15. godine života, i to kod 15-20% dece. Kod odraslih se javljaju u približno 2-4 odsto slučajeva (samo 1% odraslih ima jednu epizodu nedeljno, a ostali ređe). NREM parasomnije podjednako pogađaju oba pola – priča sagovornik Telegrafa.
Kako dalje napominje, tokom sanjanja se dešavaju parasomnije:
1) “poremećaj ponašanja tokom REM spavanja”;
2) paralize spavanja;
3) hipnagogne halucinacije;
4) lucidno sanjanje.
Glavne kliničke karakteristike NREM parasomnija su to da: počinju u prvoj trećini spavanja (iz dubokog spavanja); najčešće se javljaju kod dece; prestaju u adolescenciji; mogu da se nastave (ili prvi put pojave) i kod odraslih; postoji genetska osnova za njih; bolest je benigne prirode; lečenje je uspešno.
Druge karakteritike koje se viđaju kod NREM parasomnija (tipa mesečarenje ili noćni strahovi) su: autonomna aktivacija (tahikardija, tahipneja, crvenilo, diaforeza; bihevioralna aktivacija (konfuznost, dezorijentacija (ne reaguju na poziv ili utehu), violentno ponašanje (sede ili jure), inkoherentan govor, neutešljivost); prisutnost samo nižih kognitivnih funkcija (automatsko ponašanje, ali voze kola, hodaju, penju se, uriniraju); odsutnost više kognitivne funkcije (planiranje, pamćenje, interakcija, prepoznavanje); zatim forenzički aspekti (pseudosuicid, homicid, (samo)povređivanje, agresija, asocijalno ponašanje, seksualni napadi, bezobrazluk); analgezija (odsustvo bola tokom epizoda) i amnezija za događaje (uglavnom se ne sećaju epizoda mesečarenja).
Glavne kliničke karakteristike REM parasomnija su da se dešavaju u drugoj polovini spavanja; najčešće kod starijih od 50 godina; uglavnom su predznak nastupa nekih degenerativnih oboljenja centralnog nervnog sistema (Parkinsonove bolesti ili demencije).
Opšte mere za lečenje svih oblika poremećaja spavanja podrazumevaju poštovanje nekoliko principa, naglašava dr Janković. Ovo je primarno važno:
1) redovan odlazak na spavanje i buđenje (u slično vreme);
2) izbegavanje popodnevnog spavanja;
3) fizička aktivnost nekoliko puta nedeljno (ne pred spavanje);
4) primena aktivnosti pre spavanja koje relaksiraju (šetnja, hobi, čitanje, TV, slušanje muzike);
5) izbegavanje kafeina (kafa, Koka-Kola, čaj) pre spavanja;
6) izbegavanje alkohola uveče (razara strukturu spavanja);
7) udobna, tiha i zamračena soba uz aktivnosti koje obezbeđuju dobre uslove za spavanje;
8) maskiranje buke (tihom muzikom, ako je potrebno);
9) maska za spavanje ili okluzija ušiju (ako je potrebno);
10) korišćenje kreveta samo za spavanje (a ne za čitanje knjiga ili gledanje TV iz kreveta);
11) izbegavanje stresova, uzbuđenja ili neprijatnosti pred spavanje;
12) svesno opuštanje mišića pre odlaska na spavanje;
13) čitanje tema ili gledanje prijatnih filmova pre odlaska na spavanje;
14) ukoliko se ne zaspi za 30 minuta – ustati, obavljati umirujuće aktivnosti (slušanje muzike, TV ili čitanje je za mnoge ljude uspavljujuće), pa se na spavanje vratiti onda kada se oseti potreba ili “pritisak” spavanja.
Zašto je važno izbegavati eventualnu medikamentnu terapiju?
Specifične mere, koje se koriste za lečenje parasomnija su: izbeći faktore koji provociraju pavor i mesečarenje (nespavanje, alkohol, težak fizički napor, visok stres, promena lokacije/mesta spavanja); potreban je poseban postupak ukoliko se epizode dogode (moguća je visoka agitiranost, pa pojačati mere pažnje i bolesnika ispratiti tokom svakog događaja dok ne počne da spava); neophodna je i važna zaštita i bezbednost bolesnika (onemogućiti izlazak iz sobe ili stana, zaštititi prozore diskretnom ali jakom mrežom, ukloniti nameštaj oštrih ivica i oštre predmete na koje se može povrediti; spavanje u prizemlju, ili na donjem krevetu, a ne na visini); ostaviti svetlost izvan prostorije u kojoj bolesnik spava (hodnik ili toalet); eventualnu medikamentnu terapiju izbegavati (jer donosi više štete nego koristi), pa pre uvođenja obavezno konsultovati specijalistu.
Takođe, s obzirom da su bolesnici sa mesečarenjem visoko emotivno angažovani, fototaksični i mobilni, osnovni posupak lečnja su mere bezbednosti i zaštita od povređivanja (sebe ili drugih), a potrebno je i konsultovati psihologa za decu (kako bi se ispratio psihomotorni razvoj i izašlo u susret potrebama
deteta) nezavisno od postavljenih dijagnoza). Isto tako, treba načiniti, u kućnim uslovima, više video-audio snimaka događaja u spavanju (staviti na CD i doneti da lekar pogleda).
Obe vrste mera za lečenje (opšte i specifične) predstavljaju takozvani “higijensko-dijeteski pristup” lečenju poremećaja spavaja uopšte. Svaka druga bolest spavanja zahteva medikamentni pristup lečenju. Saobraćajne nesreće predstavljaju tek jedan (socijalni) aspekt-posledicu poremećaja spavanja. Nespavanje ili nesanica svakako dovode do posledica kako po bolesnika (brojni “prelasci na levu stranu kolovoza, bez jasnog uzroka, obično u jutarnjim satima”), tako i po okolinu (nedavno je poznati košarkaš zaspao za volanom i uleteo u gomilu ljudi), prenosi telegraf.
