Kako se osećaš nakon svega što ti se desilo?
– Sad sam dobro, bogu hvala. Počeo sam da pokrećem desnu nogu i presrećan sam zbog toga. I lekar je zadovoljan mojim napretkom.
Kako uspevaš da budeš pozitivan u celoj ovoj situaciji? Sve vreme si nasmejan…
– Trudim se da budem raspoložen i nasmejan, jer da sam negativan, ne bi sve ovako dobro funkcionisalo i mislim da ne bih napredovao… Nije lako, ali za sada psihički sve dobro podnosim. I lekari su mi rekli da je ključ uspeha u pozitivnom stavu. Ja ih slušam.
Da li na godinu koja je za nama gledaš kao na najgoru ili ipak misliš da ti je više donela nego oduzela?
– Kao na najbolju godinu. Dobiću sina! Marina je trudna, tako da je to za mene najvažnija i najvrednija stvar koja mi se desila u 2018. Sa druge strane, zahvalan sam bogu što me je sačuvao i danas sam tu, sa vama. Preživeo sam. Desilo se šta se desilo… Šta da se radi? Idemo dalje i to ostavljamo iza sebe.
Koje si pouke izvukao iz ovoga? Da li ćeš se promeniti?
– Ništa više neće biti kao pre. Neću više živeti kao što sam živeo.
Znači, kafane su prošlost za tebe?
– Ma ne, kafana je moj život. Ja moram da pevam, a peva se u kafani, ali ću pripaziti šta radim i s kim se družim. Više neće biti lošeg društva, a mnoge druge stvari ću rešiti u svom životu. Sve je to mašinerija u koju upadneš i samo toneš, a ja ću se lagano izvući iz svega.
Da li sada znaš ko su ti prijatelji, a ko nisu?
– Nažalost, moralo je ovako nešto da mi se desi da bih shvatio. Sad znam. Oni koji bi trebalo da budu tu, tu su, pored mene. I hvala im na tome. Sada sam video ko su mi pravi prijatelji, kolege, ko nije ljubomoran, ko je pravi čovek…
Razmišljaš li o pevanju?
– Nedostaje mi pesma, nedostaje mi i pevanje. Jedva čekam da uzmem mikrofon u ruke.
Ko ti najviše nedostaje, kada si na neki način izolovan od sveta?
– Moja ćerkica Lorena. Čujemo se svakodnevno, ali je još nisam video. Mnogo mi nedostaje.
Šta ćeš joj prvo reći kad je vidiš?
– Nemam pojma, mislim da ću prvo samo da je grlim, dugo…
A šta joj kažeš kad se čujete? Da si na putu?
– Prvo sam joj govorio da sam na putu, dok sam još bio u bolnici. Kada je počela da me pita: „Kad dolaziš?“, pošto je očekivala da odem po nju, morao sam da joj kažem da sam se vratio s puta, ali da sam povredio nogu. Tražila je i da joj pokažem povređenu nogu tokom video-poziva, što sam i učinio. Odmah me pitala: „Tata, je l’ cujila krv?“. Ne bih voleo da ikad sazna šta mi se zaista dogodilo, mala je, povredilo bi je.
Da li si joj rekao da će dobiti brata?
– Ne zna. Još joj nisam ništa rekao.
Reći ćeš joj kad se vidite?
– Da. Biće oduševljena, siguran sam, jer ona obožava bebe i decu uopšte.
Da li ste Marina i ti odabrali ime za sina?
– Nismo još, ima vremena… Polako.
Šuškalo se da ti je policija oduzela telefon i da ti ga je nedavno vratila… Šta je istina?
– Telefon je sve vreme kod mene, nikada mi nije ni bio oduzet. Ne znam odakle ta priča da mi je policija oduzimala telefon, pa ga kasnije vratila? To je glupost. Telefon je sa mnom od početka, samo sam ga gasio jer nisam mogao da podnesem pritisak javnosti, pozive, pitanja…
Koliko si smršao?
– Dvadeset kilograma.
U celoj ovoj loše situaciji bar si uspeo da smršaš…
– Jeste, imao sam najbolniju dijetu ikada. Izgledaću još bolje, tek planiram da oslabim.
Kako se hraniš ovde?
– Sve jedem, ali ne mogu mnogo. Smanjio mi se želudac jer sam mesec dana bio na infuziji. Za mene je to spas jer i da hoću, ne mogu da jedem kao pre,prenosi Senzacija
