Naime, oni su se upoznali u Kanadi, gde su dobili i sina Aleksandra. Sada je Goca otkrila zbog čega se Zdravković zapravo iz Srbije preselio u Kanadu.
– Njemu je bio cilj da ode van Srbije govoreći: “Ne mogu da dozvolim i da zamislim da moja majka plače nad mojim grobom”. Ako mi se nešto desi, desiće mi se ovdje. Govorila sam mu da se od smrti ne može pobjeći, na šta je odgovarao: “Pa da, ali ne želim da me majka tamo gleda bolesnog”. Pričala sam mu da može da ozdravi, ali nije vjerovao. Od njegove bolesti je sve krenulo normalno, priča. U početku nije vjerovao da će da ozdravi. Prošli smo kroz pakao tamo. Od Cikaga, Toronta, obilazili mnoge ljekare, bolnice… I stalno je govorio:
– Niko ne vjeruje da ću da ozdravim, samo ti”. Rekla sam mu da mora da vjeruje u sebe, a da ga ja samo podržavam. Završila se ta operacija i onda smo se vratili nazad u Srbiju. Kroz tu bolest sam shvatila da on živi drugačiji život u sebi. Govorio mi je: Sve što možeš da dotakneš rukom nije bitno u životu. Život se živi u trenutku, da ti svaki momenat bude lijep. Nemoj da čekaš nešto da završiš da bi živeo”. U nje- mu je bilo dosta nepoznatih stvari. Stalno je postavljao pitanja: “Zašto je to tako, ko je to odredio, šta je cilj života?” Po tome je bio drugačiji od drugih- kaže Gordana i dodaje:
– Imao je emotivni naboj koji je morao na neki način da ispolji, a to je radio kroz muziku. Njegovo piće je bilo uz kafanu. Svi su ga okarakterisali kao pijanca. On nikada nije bio to. Toma je pio zbog društva, ambijenta, ljudi sa kojima se sretao. On kući nikada nije pio. Shvatila sam da pravi pijanci kada piju, oni piju svuda. Međutim, on ne. Tako da sam shvatila da je to bio dio njegovog posla. No, čim si u kafani nije samo piće. Tu su žene, priče, svađe, zaljubljivanja… Njegov život sam potpuno shvatila na jedan drugi način. To je on njegov život, posao. Prihvatila sam to što radi, kako radi i to što proživljava. Shvatila sam da on bez toga ne može. I ja sam nastavila samo da ga podržavam u tome.
