– Šta ti znaš o mom ocu – upitala je Dalila.
-Meni moj otac nikada neće ostaviti – govorila je ona a onda ušla u sukob sa Saletom Luksom.
U tom momentu Dalila je krenula da gađa Saleta Luksa jer joj je pomenuo oca i sve vreme govorio kako Dalila nema nikoga.
Nakon haosa za crnim stolom kada je Sale Luks isprovocirao Dalilu Dragojević, a Dejan stao između njih dvoje kako bi smirio strasti, Dejan se osamio u dvorištu velelepnog imanja.
On je kleknuo i plakako sve vreme, a onda iz besa krenuo da udara zidove rukama. Njemu su teško pale reči koje su zadrugari uputili Dalili, pa se našao na ivici nervnog rastrojstva!
– Da li je loše tebi bilo? – pitao je Dejan Dalilu.
– Evo, ovo mi je dao i rekao da sam ovo ja, ostatak limenke! Eto kakve stvari radi perfidno i u tišini, a posle ja ispadne da sam ja luda. Nema razloga da pored svih ljudi, ti radiš to, nemoj da se sladiš. Nikada neću pričati o tome kako se osečam, izvući ću se mnogo jača! Mnogo si jadan! Jesam pogrešila, ali nema potrebe tako da se ponašaš, od danas više nećeš dobiti od mene ništa, ni jednu jedinu reč! To davanje limenki, ili taj silos, to su stvari koje mene ubijaju. Nema potrebe da se tako ponašaš, da me dodatno ubijaš sa svojim doskočicama! Nikada neću kukati kao on i govoriti koliko se raspadam, neću tražiti sažaljenje od ovih ljudi, ali se većina ovde sladi. Nemoj da iko misli, da nisam svesna ko mi prilazi iskreno a ko zbog kadra, dovoljno sam pametna da znam ko mi šta radi iako sam u najgorem nervnom rastrojstvu. Jesam luda ali nisam glupa! Bila sam iskrena, jesam pogrešila, ali sam se iskreno zaljubila u njega i naravno da ne bih volela nikome to da se desi – govorila je Dalila.
– Tako! Zato ti plačeš, a ne zato što se kaješ! Ja znam da ona plače zbog Filipa a ne zbog mene, ali prva me je provocirala, videla je Matora – pravdao se Dejan.
– Ti sve radiš sve da bi me oni ponižavali, a onda pošalješ ljude da pitaju kako sam! Ti si đubre jedno! – vikala je Dalila.
– Ko je bre slao ljude? Pusti ti mene i gledaj sebe – odbrusio je Dragojević.
– Imam li ja pravo da se osećam tako? Imam li pravo da razmišljam o svojoj porodici? Imam li pravo da mislim o svojoj budućnosti? Imam li prava? Znam da mene moj otac nikada neće – urlala je Dalila.
– Sam se pominje! Ne zanima me! Svesna sam svoje greške, jesam pogrešila, najgore sam rekla, nasrnula na njega i to je sve! Od danas nema ni nasrtaja ni vređanja, ja vam to obećavam! Da ne bih bila neko zbog koga će on da plače. Molila bih njegove prijatelje da ga posavetuju, da vrate njega onakvog kakav je bio. Krivo mi je zbog svega, kajem se ali da ispravim ne mogu. Koliko god misliš da sam loša, meni je i dalje teško i ne mogu da te gledam takvog, molim te gledaj sebe jer ti ja ne mogu pomoći. Ne mogu još da mislim i na tebe, pucam po svim šavovima, glumim da sam jaka, da li je to nešto loše? Ja živim sa čovekom koga sam povredila i sa čovekom koji je mene povredio, a ti živiš samo sa mnom! Teško mi je, dovedi se što pre u red jer ja moram sebe da izvučem iz svega – ubacila se Dragojevićka.
– Nisam neko od tih ko se sladi tvojim suzama. Jedinu stvar koju bih promenila kod tebe je to da ne budem bezobrazna i arogantna. Prema meni si ispala toliko puta loš čovek, a mogla sam da budem tvoj drug – nastavila je Rešićeva.
-Nisi mogla, jer si me ostavila u onoj situaciji i ostavila me. Koliko god da mi je loše, znam ko mi je drug a ko ne. Pojedinci su tu samo da bi se sladili jer su puni gnevna prema meni, ma*š u pi*ku materinu. Matora je meni ovde broj jedan od samog početka. Mogu da misle šta hoće, ali ko me zna svestan je da bih nekome dala krvi. Obratiću se svojoj porodici. Mama budi sigurna, ti ljudi iznad tastature ne mogu doći do tebe ni do mene i batali to. Obraćam se i svom ocu, znam da si gospodin, izvini za sve što sam uradila, iskupiću se za sve što sam uradila kad izađem, volim te najviše na svetu – dobacila je Dalila.
