Ivan je, naime, nakon razvoda od pevačice 2011. godine započeo rijaliti karijeru, a posle “Farme” i “Parova” nedavno je ušao i u “Zadrugu” Pred ulazak u Pinkov rijaliti Marinković je u velikoj životnoj ispovesti za Hit rešio da prvi put, posle 11 godina od razvoda, ispriča sve tajne braka koji ga je obeležio za ceo život.
– Iskreno, bio sam veliki Gocin fan, jedva sam čekao da je upoznam! Počeo sam da radim kao konobar u jednom kafiću u Beogradu 2005. godine, a uporedo sam prodavao firmiranu garderobu u butiku, gde mi se ostvarila velika želja! Goca je jednog dana došla tu i tad smo se prvi put videli. Onda je često svraćala i kupovala stvari od mene. Poverila se našoj zajedničkoj drugarici da joj se dopadam i tražila joj moj broj telefona – počinje priču Marinković za Hit i dodaje da nije verovao da će uspeti da zavede pop zvezdu:
– Nisam ni sanjao da ću uspeti da je smuvam, a kamoli da se oženim njom. Prvi se*s nam je bio u Domu sindikata, ali ne bih otkrivao tačno u kom delu dvorane i kako je sve izgledalo…
Posle godinu dana stali su pred oltar!
– Ubrzo posle venčanja, u aprilu 2007. Goca se porodila i dobili smo ćerku Lenu. To su bile godine kada smo se mnogo voleli. Priznajem, imali smo dosta trzavica i padova u braku, ali i mnogo lepih momenata, koje ću pamtiti ceo život.
Međutim, stvari su krenule nizbrdo i njihova ljubav je počela da bledi.
– U jednom momentu počeo sam da se ponašam kao detektiv. Pratio sam je i nahvatao je sa drugim muškarcem na delu! Pokušao sam da pređem preko toga, ali nisam uspeo… Zbog toga smo se i razveli. Zanimljivo je da je ona prva podnela zahtev za razvod iako sam je ja uhvatio u neverstvu. Priznajem da mi nije bilo lako zbog našeg rastanka. Porodice su pokušale da nas pomire, ali bezuspešno.
Ivan je otad u lošim odnosima i sa ćerkom Lenom (15).
– Lenu nisam video četiri godine. Komuniciramo preko poruka, ali ona nema želju da me vidi i ne želim da je opterećujem time. Javi mi se ponekad i pošalje mi poruku. Nedavno mi je pokazala šta je nosila na maloj maturi. Voleo bih da se ponovo zbližimo i češće viđamo – priča Marinković i naglašava da je bivšoj supruzi isplatio svu alimentaciju koju je dugovao.
– Sva dugovanja sam izmirio i sada redovno plaćam svakog meseca. Uskoro treba da mi skinu hipoteku koja je stavljena na moj stan zbog tog duga.
Nesuđeni fudbaler
Ivan kaže da bi voleo da dobije priliku da bude dobar roditelj, kao što su bili njegov otac Velimir i majka Dragana.
– Rođen sam u samom centru Beograda, sa majkom Draganom, ocem Velimirom i sestrom Teodorom živeo sam u velikom stanu blizu Skupštine. Kasnije su roditelji prodali taj stan i kupili tri manja. Bio sam dobar kao klinac, slušao sam sve što mi se kaže. Sestra i ja smo se odlično slagali. Sećam se da me je tata vodio u prodavnicu kod baka Jele, gde mi je stalno kupovao bombone. Čim dobijem šta želim, ja počnem da pevam pesmicu koju me je naučio: “Ja sam mali poštar, ku*ac mi je oštar, dođite, sve žene, da budete je*ene.” Nisam znao šta to znači, ali sam uvek pevao, a svi su se smejali.
Ivan je još u vrtiću imao prvu simpatiju.
– Imao sam devojku Milicu, simpatičnu malu plavušu. A bio sam opsednut i vaspitačicom Ljiljom, sećam se da sam je stalno mazio po nozi. Dok su ostala deca spavala, koristio sam priliku da je mazim. Nisam bio svestan tih svojih postupaka, pa je vaspitačica pozvala moju majku da joj se požali. Mama mi je objasnila da to više ne smem da radim i prestao sam. Nije me tukla zbog toga, ma roditelji nikad nisu digli ruku na mene.
U osnovnoj školi Ivan je nastavio sa svojim nestašlucima, zbog kojih je imao problema sa učiteljicom.
– Ne znam iz kog razloga, ali uopšte me nije volela. Jednom me je ponizila pred celim razredom i to joj nikada neću zaboraviti. Sećam se da joj se drugarica Marija žalila da sam je jahao. Onda je učiteljica rekla da kleknem, pa da mene Marija malo jaše. Plakao sam na sav glas dok me je drugarica jahala, to je za mene bila trauma – priča Marinković i dodaje da su se stvari promenile u petom razredu, kada je dobio razrednu o kojoj ima samo reči hvale:
– Nastavnica Mira Marković je o celom odeljenju brinula, a posebno o meni jer mi je u to vreme otac otišao na ratište. Majka je ostala sama sa dvoje dece i bilo nam je baš teško. Razredna je učinila sve da ne krenem lošim putem.
U tom periodu Ivanu se srušio ceo svet…
– Početkom devedesetih tata je otišao u rat u Slavoniji, a pred doček 1992. godine rekli su nam da je nestao. Njegovo telo nikada nije pronađeno… Voleo bih da nađem njegove kosti i da ga sahranim.
U tim teškim trenucima utehu je pronalazio u fudbalu.
– Trudio sam se da ne razmišljam o tatinom nestanku, a fudbal mi je pomogao u tome. Trenirao sam u OFK Beogradu, bio sam veliki talenat. Bio sam posvećen treninzima i školi, pa nisam imao vremena da razmišljam o lošim stvarima – priča Ivan i dodaje da je od fudbala morao da odustane zbog povrede.
– Pred jednu bitnu utakmicu društvo me je pozvalo da odigram fudbalski meč sa njima na Dorćolu. Znali su da dobro igram, pa da im pomognem. Odlično sam odigrao, ali sam pred kraj utakmice pao i povredio nogu, koja je počela da mi otiče. Sat vremena kasnije otišao sam sa OFK Beogradom na meč koji smo igrali na Karaburmi. Treneru nisam smeo da zucnem o povredi, već sam odigrao s natečenom nogom. Nakon toga sam tri meseca išao na terapije, ispao sam iz forme i prekinuo sam treninge zauvek… Kada sam se oporavio, fudbal sam igrao ponekad, i to rekreativno. Mogao sam da budem velika fudbalska zvezda, ali mi je povreda sve upropastila.
Ivan priča da je oduvek bio slab na žene:
– U petom razredu sam sa fudbalskim klubom bio na Tari i upoznao jednu devojku, u koju sam se mnogo zaljubio. Kada smo krenuli nazad za Beograd, morali smo da raskinemo i zbog toga sam baš plakao i patio mesecima. Prvu ozbiljnu vezu imao sam krajem osnovne škole. Voleo sam jednu Ivu, a ona je imala dečka koji se zvao kao ja. Mrzeo sam ga sve dok se nisam smuvao sa njom. Ona sada živi u Africi sa mužem i decom, a i dalje smo u kontaktu.
Devojke i drugari u tom periodu bili su mu važniji od škole:
– Hteo sam da upišem gimnaziju, ali mi je bila daleko od kuće. Odlučio sam se za Elektrotehničku školu “Rade Končar” zbog blizine, ali nije mi se svidelo što tamo nisu išli moji drugari, već došljaci iz Zaklopače, Zuca, Vranića i ostalih sela. Majci sam odmah rekao da želim da se ispišem jer su ta deca za mene bili seljaci. Prebacio sam se u Vazduhoplovnu akademiju “Petar Drapšin”, gde je društvo bilo okej, ali sam imao problem sa predmetima koji mi se uopšte nisu dopadali. Imao sam zaključenu jedinicu iz biologije i morao sam na popravni, koji nisam položio. Ta profesorka je bila užasna, svi su je se plašili jer je smatrala da je njen predmet najbitniji. Baš me je nervirala ta žena.
Majka krila bolest
Najveća podrška u svemu oduvek mu je bila majka. Kad je preminula od karcinoma pluća, Ivan je utehu tražio u alkoholu.
– Dugo je krila od mene da je bila bolesna da ne bih brinuo. Mnogo se napatila oko mene i sestre, jer nam je bila i otac i majka. Kada je preminula, počeo sam mnogo da pijem. Shvatio sam da nemam nikog više u životu, pio sam ispred prodavnice, ma gde god sam stigao. Litre rakije svakog dana… Niko me nije kontrolisao, to je bilo strašno. Čak sam i vozio pijan. Zaustavljala me je policija i slala na trežnjenje. To mi se dogodilo više puta – priča Marinković i dodaje da se trgnuo u jednom trenutku i potražio pomoć:
– Otišao sam u Drajzerovu na lečenje. Imao sam terapije sa psihijatrima, pio sam lekove, slušao predavanja. Lekari su me učili šta moram da radim kada izađem iz bolnice. Rekli su mi da trajno moram da promenim način življenja i prijatelje sa kojima sam tada bio u kontaktu. Po izlasku iz bolnice, pio sam lekove blokatore svakog jutra. Ukoliko neko popije alkohol pored tog leka, može da umre. Opet nisam mogao da se obuzdam, pa sam pre podne uzimao blokator, a po podne jedno pivo, zatim sve više i više. Ponovo sam postao alkoholičar. Prestao sam da pijem pre nekih mesec dana, sam…
Ivan veliku podršku ima od svoje devojke Jelene Ilić, koju je upoznao u “Parovima” 2019. godine. Pred ulazak u “Zadrugu” obećao joj je da će joj biti veran.
– Jelena i ja smo u stabilnoj vezi i zbog nje neću praviti nikakve skandale. Znam da su zauzeti muškarci na ceni, ali preljube neće biti. Trudiću se da se držim po strani i ne prevarim Jelenu. E sad, nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć… – priča Ivan i dodaje da će se prema cimerima u “Beloj kući” ponašati onako kako zasluže:
– Znam da ću neke nervirati svojim ponašanjem i analizama. Biće tamo dosta iskompleksiranih ljudi, tako da sam spreman i na niske udarce. Jedva čekam da vidim Nenada Marinkovića Gastoza i da ga uništim tamo! On za mene može da kaže da sam bivši alkoholičar i ništa više, a ja za njega da je narkomančina koja sve što zaradi potroši na kokain.
Ivan očekuje da mu se u rijalitiju pridruži bivša partnerka Miljana Kulić, s kojom ima sina Željka.
– Znam da će se Miljana izvući i da će ući u “Zadrugu” samo da bi se svađala sa mnom, jer ništa drugo ne zna da radi. Spreman sam za nju i za sve ostale koji žele da me napadnu. Njen plan je da me smuva u “Zadruzi”, siguran sam u to. Ali ja nikad ne bih bio sa njom, pa i da je poslednja žena na svetu! – tvrdi Ivan i priznaje da se kaje što sa njom ima dete:
– Posle “Farme” ušao sam u “Parove”, smuvao sam Miljanu i napravio joj dete. U nju nikada nisam bio zaljubljen, nisam je voleo, niti sam planirao budućnost sa njom. Bili smo intimni i dete nam se desilo. Kajem se što sam bio sa njom… Ma kajaću se ceo život zbog toga. Ona je ološ, žao mi je što sa takvom osobom imam sina!
