Mnoge dame drugaricama kažu, kakav ti je muž, takav ti je život. Pa jeste. I žene i muškarci vas inspirišu ili iscrpljuju. Skoro godinu sam u ovome. Prošle godine sam krenuo lagano da se bavim predstavom i onda sam stao. Nisam imao vremena, a iskreno ni inspracije. Sad sam već mjesec u totalno ludilu, sklapam sve to. Odličan je komad, prezadovoljan sam. Ide kroz srž svega onog što danas čini muško- žensku zajednicu, odnosno brak kao pojavu u našem društvu i odnose među nama. Tu se negdje očešem i o dječicu, psa – kao neminovnu pojavu u svakoj porodici, na jedan vrlo duhovit i lijep način. Siguran sam da će se svidjeti publici – govori Marinković na početku razgovora i dodaje:
– Jovana je divna. Prevelik sam ja nared da bih nekome bio radi reda. Iako ovo nije autobiografski tekst, imam dovoljno iskustva i dovoljno je žena prošlo kroz moj život. A ja veoma volim žene i poštujem ih. I zaista ako imaš nekog ko ti je prvenstveno prijatelj u životu i neko s kim širiš jedra na ovoj životnoj vjetrometrini, to je jako lijepa stvar i onda otploviš daleko. Ako neko ne raširi jedra, ako nemaš nekoga da ti pomogne u toj plovidbi kroz život, jer je on more, onda potoneš za čas. U principu, imao sam premijere i praizvedbe u raznim sredinama. Ono što je najljepše za svakog čovjeka koji se bavi ovim poslom, kao što je moj, jeste da predstava nije ni izašla, a rasproda se. To je i ogroman zadatak, što meni imponuje i ne da mi da se opustim. Nikada neću da iznevjerim svoju publiku, bilo gdje u svijetu, i naravno rodnom gradu. Bilo šta da radim, hoću da je to na apsolutnom nivou i da sam prvenstveno kreativno zadovoljen.
Glumom se bavite od 13. godine. Jeste li ikada zažalili što možda niste izabrali neki drugi posao?
– Počeo sam u KUD-u „Ivo Lola Ribar“ u Sarajevu. Žao mi je što danas nisu ostali folklor, razne glumačke sekcije, amaterska pozorišta, tamburaški orkestri, jer sve je to lijepo. Djecu tako skloniš i s ulice. Danas su sva ta društva na marginama, ne znam kako rade, ali sigurno ne onako dobro, kao što su nekada. Ja sam tu počinjao, ali nikad mi gluma nije bila primarni posao. To je bila medicina i to sam zaista želio. Ali eto kockice se nekako poslažu, na ovaj ili onaj način u životu. Na kraju sam igrao doktore. I nisam se pokajao.
Šta je Vama gluma?
– Ratne predstave, odrastanja na sceni za vrijeme rata i svih tih ratnih zbivanja i svega onoga kroz šta smo prošli, meni je dalo to da nisam bahat i bezobrazan. Moja matična kuća bila je Kamerni Tetar 55, tu sam odrastao. Tu nema laži, nema prevare. Koncentracija, iskrenost i tačnost, sve to imam. Kad se sjetim svih tih stvari, glumu veoma cijenim i volim. Kad vidim sad ove razne serije, predstave, meni je to nepristojno i žao mi je što je tako. Mi kada smo izlazili poslije rata i kad smo krenuli na turneju i uspostavili normalne životne tokove, ljudi su bili impresionirani. U svoj toj nesreći, mi smo pronašli sreću da smo se iskristalisali kao savršeni glumci, to mogu slobodno reći. Sva ta iskustva koja smo sticali kroz ta zbivanja, doveli su do toga da smo mi zaista predani tome i to je princip glume – istina.
„Kod amiđe Idriza“, „Savršeni krug“, „Welcome to Sarajevo“, „Soldati di pace“, samo su neki od filmova u kojima smo imali priliku da Vas gledamo. No, odavno Vas nema na filmu. Jeste li se zaželjeli uloga na velikom platnu?
– Za vrijeme Akademije i nakon, dobro je da igraš svašta, da praviš kilomentre na sceni i stičeš iskustvo. Kasnije sam došao do toga da se počastim dobrom predstavom, serijom i filmom, gdje moram biti ili kreativno ili finansijski zadovoljen. Ali ako sam samo finansijski zadovoljen, pokušavam da maksimalno izvučem komad koji radim, da imam obraza da stanem pred kameru. Poželio se dobrog filma i serije jesam. Među posljednjim projektima koji su mi bili jako dobri je serija „Ne diraj mi mamu“ jer je totalno drugačija. Pjer Žalica me ponovo zvao, riječ je o divnom filmu, o njemu ne smijem mnogo govoriti, ali veliko mi je zadovoljstvo biti njegovim dijelom. Ako Bog da, treba uskoro da uđemo u realizaciju,piše Azra
Vaša supruga Jovana prošlog ljeta je u trećem mjesecu trudnoće izgubila trojke. Rekli ste da ste veoma teško podnijeli gubitak beba. Kako su izgledali ti momenti?
– Neopisivi su. Nema tu ni slike, ni pjesme, filma, riječi koji bi to mogli opisati. Mi smo to prošli sami sa sobom. Razlog zbog kojeg sam to rekao javno jeste da se na ovim prostorima bivše Jugoslavije, to dešava sve češće. Generalno, kroz naše životno iskustvo želio sam da ukažem na to koliko parova prolazi kroz te stvari. To je nepristojno. Je li nas truju, je li nam namjerno to rade ili šta, ja ne znam. Neki problem postoji, i na to treba ukazivati.
