Merima Isaković (62) je srpska glumica koja je bila popularna između 70-ih i 90-ih godina prošlog veka, a mnogi su je smatrali jednom od najlepših žena bivše Jugoslavije.
Proslavila se ulogama u filmovima “Ljubav i bijes” (1978) i “Jovana Lukina” (1979), a glumila je i lik Lole sestre Žarka Lauševića u predstavi “Staklena menažerija” Tenesija Vilijamsa 1991. godine.”Bilo je dovoljno da me Ljiljana Todorović, rediteljka predstave, pita da li hoću da igram sa Lauševićem. Nisam u opšte pitala u kojoj predstavi. Odmah sam pristala. Žarko i ja smo dobri prijatelji još od Akademije, među nama je uvek postojao neki fluid “, rekla je za tada Merima.Predviđali su joj veliku karijeru, ali u vreme kada je počeo da se prikazuje film “Neka druga žena”, u kojem je tumačila glavnu ulogu zajedno sa legendarnim Draganom Nikolićem, doživela je saobraćajnu nesreću, a zbog teške povrede kičme prilikom udesa ostala je napokretna. Imala je samo 21. godinu.Od svog prvog filma imala sam dovoljno novca da kupim mali splav na Savi i fijat 126p, poznat kao peglica. Bili smo iza Palate Federacije, išla sam onim delom ulice gde sve tri trake idu u jednom smeru. Moj brat vozio je 50 na sat i bili smo u zelenom talasu. Prošli smo semafor i odjednom začuli škripu kočnica automobila koji je išao iz pravca hotela Jugoslavija. Krenuo je za nama i počeo svojim automobilom da gura moju peglicu na pešačko ostrvo. Videla sam po licu da je čovek pijan, bio je potpuno podbuo, a ja sam sedela na suvozačkom mestu tako da sam praktično bila rame uz rame s njim. Moj brat počeo je da se ljuti, a ja sam govorila: Pusti, stani… To je sve trajalo nekoliko sekundi, a onda se branik tih kola zakačio ušavši u naš blatobran. Naglo je zakočio da se okrene i da nas udari, ali peglica se od tog trzaja otkačila i počela da klizi, a onda i da se prevrće. Krovom je udarila u banderu i praktično se popela uz nju, a onda pala dole. S nama je bio i moj drug Nedim u vojničkoj uniformi, išli smo u Dom Armije da tamo nešto recitujem, pošto je on sa kapetanom dogovorio odsustvo od tri dana ako me dovede. On je prilikom tog pada izleteo kroz ono malo zadnje staklo na peglici. Brat se okrenuo i pokušao nogom da izbije moja vrata kako bih i ja nekako izašla, međutim, sve se odigralo suviše brzo i meni se bandera praktično utisnula u sedište, a u njegovoj konstrukciji bila je jedna šipka koja je izbacila moj pršljen napolje. Kičma se razdvojila, otišla paralelno i istisnula moždinu. O trenutku buđenja već sam pričala. Kad sam otvorila oči, shvatila sam da, hvala bogu, imam noge i pomislila da će sve biti u redu. I uz sve to što sam prošla, od nemogućnosti kontrole fizioloških funkcija do sedenja i pravilnog disanja, jer je sve to bila posledica povrede, zaista nikad nisam bila depresivna”, opisala je Merima svojevremeno za “Story” ovaj koban događaj,piše StilOperisana je na beogradskoj Ortopedskoj klinici. Po njenoj proceni “uz lošu organizaciju tog hiruškog zahvata”! Na terapiju je išla u Rusiju, pa u Ukrajinu i Kinu. Početkom devedesetih vratila se u Beograd, a onda se zbog građanskog rata preselila na Novi Zeland.Glumu je ostavila iza sebe, a danas radi kao klinički psiholog.
I pored paralize i povrede kičme uspela je da se ostvari kao majka, a sina Mida dobila je sa prvim suprugom Vladimirom Mijuškovićem.
Nakon razvoda, na Novom Zelandu se ponovo udala, ali i drugi brak je okončan razvodom.
Ipak, posle svih nedaća, Merima i dalje živi život punim plućima.
U razgovoru za sarajevsku “Slobodnu Bosnu” Merima je ispricala svoju životnu priču, pa pričala o uticaju strica Alije Isakovića, poznatog bosanskog književnika, prvim glumačkim koracima, doživljajima sa snimanja tri filma, raspadu Jugoslavije i preseljenju na Novi Zeland.
” Glumu sam upisala kada mi je bilo sedamnaest godina. Otišla sam na prijemni i bila primljena, mada sam želela da studiram i medicinu. Pre saobraćajnog udesa, osamdesete, spremala sam se za prijemni ispit na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Glumu sam počela da studiram u klasi Ognjenke Milićević, ali sam posle snimanja filma “Ljubav i bijes” prešla u klasu profesora Milenka Maričića. Moji najdraži prijatelji bili su Žarko Laušević, Enver Petrovci i Boris Komnenić. Prvu filmsku ulogu dobila sam sedamdeset i sedme u filmu “Ljubav i bes”.
