– Mnogo toga si u životu doživela i kada smo slušali tvoju životnu ispovijest, svi su plakali. Šta ti se dogodilo Anđela? – upitao je voditelj.
– To što sam ćutala dugo, možda se i videlo, moj taj neki ljubavni odnos, ja ćutim i puknem, pa je tu kraj! Što se tiče toga šta se dogodilo, to je neka tema koja je mnogo promenila mene, moju porodicu i cijeli život – rekla je Anđela.
– Sa 18 godina si osjetila veliku bol? – pitao je voditelj
– Da, imala sam srećno djetinjstvo i pamtit ću ga zauvijek tako. Mnogo puta sam poželjela svoj djeci da imaju slično djetinjstvo. Ja to ne bih promijenila da ne znam šta da mi se ponudi…Toliko sreće, ljubavi i svega, nisu se dešavale neke loše stvari. Živjeli smo tako kako smo živeli i dešava se u toj mojoj 18 godini veliki preokret, iz kog više ništa nije isto, nikako! Nekako sam gradila sve te uspomene sa baš tom osobom, jela, spavala, svađala se i mirila se i neko ko me je štitio. To mi je stariji brat tri godine. Braća su tu za sestre, kao i sestre za braću u svakom trenutku. Sad će četiri godine skoro od toga. Što više godina prođe, svaka je teža, vjerovali ili ne. Pomiriš se sa činjenicom da su neke stvari takve – rekla je Đuričićeva.
– Ti si sa 18 godina izgubila svoj najveći životni oslonac. Kako se to dogodilo? – pitao je reporter
– Sedeli smo u kući, jednu noć, sve je bilo okej. Pričali smo o nekim planovima, večerali. U nekom trenutku je on rekao da ide da se provoza, da sipa gorivo i da se vraća odmah. Međutim, svoju sobu je nekoliko dana prije toga pospremio, što nije nikada do tada. On pođe onako i ne prođe ni pet minuta, zvoni tati telefon. Zove ga komšija da dođe hitno, Nikola je nastradao. Mi smo u čudu svi ostali. Nismo mogli da vjerujemo, čovjek je do maloprije bio tu. Pošli smo, naravno i ništa. Da, imao je saobraćajnu nezgodu na putu do pumpe. Koincidencija je to neka, da se nije desilo, rekla bih da je nemoguće, na putu do pumpe, duvao je neki jači vjetar, nasuo je gorivo. Vratio se i sad ima ta velika krivina, kada je prošao nije bilo ništa, a kad se vraćao, drvo je palo na put baš iza krivine. Pokušao je da izbjegne to drvo, jer ga je vidio i eto skrenuo je sa strane. Livada je bila, ali je on mislio da nema ništa, a posred te livade se nalazila ogromna rupa i prosto, umjesto da prođe ravno, upao je u rupu. Došli smo i zatekli smo strašnu situaciju – nastavila je.
– Koliko je on imao godina – pitao je Nemanja.
– 21,22 u tom trenutku. Nije bilo nade da mu se ukaže pomoć. Mama, tata i ja smo ga izvadili u onesvešćenom i katastrofalnom stanju. Bio je onesviješćen, ali mu je i dalje kucalo srce. Da, to je najteža slika koju sam vidjela u životu. Poslije tog ljetovanja, gledali smo da pravimo planove za budućnost, ali je to bilo ljeto kada se planiralo i onda dođe scena kroz pet minuta, koju ću zauvijek pamtiti – govorila je Anđela kroz suze.
– Šta nisi stigla da mu kažeš – pitao je Vujičić
– Mnogo toga iskreno. Mnogo sam puta razmišljala o tome. Ja sam imala problem sa tim situacijama. Ja jako teško prihvatam ljude u život, ali se isto tako razdvajam teško i svaki put imam utisak da nisam stigla da im kažem. Koliko god mi volimo braću, sestre, babu, a nikad ne idemo za njima i govorimo im da ih volimo. Prosto, pokažemo šta osjećamo. Mislim da sam ja neko ko voljene osobe stavlja ispred sebe. Uvijek ostane to da ga mnogo volim. Da sam znala da dođem i da mu kažem: “Da je najbolji brat na svetu, da je neko koga vredi imati, da sam ponosna, da volim što imam takvog brata u životu. ”Volim te”, to su stvari koje nisam stigla da kažem. Dala bih sve na svijetu da dođe i da mogu da mu kažem te neke stvari. Znaš kako, ljeto je i gužva je. Dok je došla hitna, možda da je hitna došla ranije, možda bi bilo drugačije. Nismo mogli da vozimo, jer ne smemo u tom stanju tela da vozimo tek tako. Čekali smo, sad se i ne sjećam, jer mi je svaki minut kao godina bilo. Bilo je najviše desetak minuta, možda je bilo i pet, ali je meni svaki minut bio kao godina. Iskreno da ti kažem, mi svaki dan od tada, ponavljamo jedno drugom porodično da se volimo, da cijenimo jedno drugo. Ne znaš koliko voliš nekoga, dok ga ne izgubiš. Cijenimo svaki momenat i od tada smo povezani kao nikad do sada. Bitno mi je da znam u svakom momentu gdje smo ako smo razdvojeni. Ja sve vrijeme razmišljam, meni je pet minuta promijenila cijeli život – plakala je Đuričićeva.
– Je l’ on bio sam u tom automobilu – pitao je voditelj.
– Da, bio je sam… Imao je dosta želja. Jako je loše kad neko iz kuće pođe, ali su definitivno najgore situacije kad pođe neko ko je mlad, pogotovo tragično nastrada. On je bio neko ko je tek krenuo da živi, neko iza koga ostaju porodica, djevojka, prijatelji i sve ostaje neostvareno… Desila se situacija gdje je tata govorio: “Ne može da se stane, mora da se ide dalje”. I onda ja vidim kada ni on nema više snage, ali u praksi to nije tako. Mama, koja je prosto rodila to dijete. Oni zaista žele da nam pomognu, da nas izvedu, ali oni ne mogu od te boli, koja ih razara. Ja moram u tom trenutku da se posvetim i u frizerskom salonu. U tim trenucima, roditelji su mi na neki način dali odgovornost. Tada je sve, na neki način, spalo na mene. Nema ko nije znao da se to nije dogodilo. U tom trenutku pitanje “Kako si” bilo najgore. Ja sam preuzela, zajedno sa sestrom, odgovornost – rekla je Anđela.
Detaljnije pogledajte u nastavku:
