Đorđe David decenijama je sinonim za rokenrol. Diplomirani glumac i frontmen nekadašnje grupe Generacija 5 vlasnik je neprikosnovenog vokala i živi život posvećen ovom muzičkom pravcu – u gerili. Poslednjih godina je u žiriju “Zvezda Granda”, završio je novi album sa svojom grupom Death Saw i obožava svoju malu porodicu. Ðorđe je jedan od slavnih koji su se razboljeli od kovida-19.
Mislili ste da je čovjeku u tako dobroj formi nemoguće da se dogodi koronavirus, ali desilo se.
– Nepoznavanje, kombinacija teorija zavere sa onim da je to napravljeno zbog ekonomskih promjena, plus ona nadobudnost koja čuči u svima da “meni to ne može da se desi” i, naravno – Marfijev zakon, doveli su me do zaraze u najgorem mogućem obliku. Bio sam u životnoj opasnosti, moje šanse su bile 50 prema 50. Izvukli su me moja plivačka pluća i srce naviklo na stalne treninge, tako su mi rekle doktorke. Niko sa mojom dijagnozom nije ležao manje od 22 dana, ja sam prošao sa 16. Hvala bogu da je to sada iza mene. Jedinu frku imao sam da će virus ostaviti trajne posledice na moj glas i pluća, jer oni su moje sredstvo za rad, moja porodica zavisi od njih. Na sreću, sve je u redu. Vraćamo se na put gerile, iz sve snage.
Da li ste vjerovali ljekarima?
– Vjerovao sam doktorkama koje su me liječile i čuvale na Klinici za pulmologiju, Nataliji Samardžić i Tatjani Adžić. Ispalo je da je to klinika sa najmanje umrlih, najviše izliječenih i sa najmanje zaraženim osobljem. Na kraju prvog udara ove strašne priče shvatio sam da se nalazim u dobrim rukama, kod vrhunskih profesionalaca, i to ima udela u tome da nemam posljedice.
Dogodio vam se još jedan maler, slomili ste nogu.
– Da, nosiću gipsanu čizmu još dvije nedelje. Napukla mi je kost na stopalu. Do 55. godine nikada nisam ležao u bolnici i nikada ništa slomio. Ovo je valjda skraćeni kurs onoga što mi se u životu nije desilo.
Na koga i na šta čovjek misli u trenucima životne opasnosti?
– Prvo pomisliš na najdraže koje si izgubio, koliko si nešto radio ispravno ili nisi, da li si se o nekoga ogrešio… I da vidite kako mozak radi u tim trenucima! Odmah ukapiraš greške. Kada sam izašao, sa dosta ljudi sam se čuo telefonom i rekao im da krenemo iz početka. Naravno, sve vrijeme imaš u glavi dijete kao motiv. Dijete, pa – rokenrol. To su bili moji najjači motivi. Stašu toliko volim da bih zbog nje hodao i da nemam noge. Tako je i sa rokenrolom. Da nemam ruke, našao bih foru da držim mikrofon. A kada dođeš u fazu oporavka, onda o planovima razmišljaš na smireniji način, sa idejom da ne praviš stare greške.
Staša ima šest godina. Hoće li ove godine u školu?
– O tome ćemo se dogovarati Ana i ja. Volio bih da joj produžim djetinjstvo još godinu dana. Međutim, Ana je beskompromisna majka i veoma je tačna. Nisam ja strašan lik što sam dobio dijete, već što sam umio da mu odaberem majku. Staša je muzikalna, ima apsolutan sluh, biće nadarena za muziku, jezike i ozbiljno zafrkavanje okoline pošto nas “vesla” fenomenalno. Od nas dvoje pokupila je sve najbolje i sve najgore.
U kakvom ste emotivnom statusu?
– Sa Anom sam uvijek u odličnom emotivnom statusu, samo što ne živimo zajedno. Trenutno je to sticaj životnih okolnosti. Drugo, kad sam ulazio u vezu s njom, rekao sam joj da sam čovjek koji ne može da živi ni sa kim. Ne želim da menjam komoditet pod stare dane. Ali nikad ne reci nikad. Ako me nešto bude slomilo da uđem u tu vrstu kompromisa, biće to Staša, niko drugi.
Da li kćerke mijenjaju osobine očeva?
– Poštujem ženski pol, nikada nisam ruku digao na ženu, u sebi nemam zla i mržnje. Nisam nasilan, nisam đilkoš. Vaspitavan sam da poštujem i svoje i tuđe. Dijete me je samo još više oplemenilo. Odreći ću se klope u resoranu, benzina, pića sa drugarima da njoj kupim barbiku, bojanku, patike… Kad imam kintu, prvo pitam Anu šta treba Staši. Meni – šta ostane. Mijenjaju, kako da ne mijenjaju…
Ima li Staša rečenicu koja razoružava?
– Kad kaže: “Ali, tataaaa”, ja već padam i samo čekam šta je zahtjev.
Imali ste lijepo, ali i traumatično detinjstvo. Rano ste ostali bez oca.
– Djetinjstvo mi je bilo lepo zahvaljujući majci, koja je bila prava rokenrol mama. Čuvala je moje dječaštvo i nepristajanje da odrastem time što je sve pokrivala kad zafali, kad nema posla. Do svog zadnjeg dana. Moja sestra je teško podnijela trenutak kada je otac poginuo i nije se sa tim pomirila do kraja života. Majku sam sahranio 2013, sestru 2017. Sada je cijela priča svedena na dijete, Anu i rokenrol. Tomi, Ðole i Džela su moja uska familija. Ali ta gerila u kojoj oduvek živim na neki način je i spas. Nemaš vremena za tugovanje. Dužnosti ti ne daju tajming da odboluješ. Brutalan je taj naš posao.
Ali kada izađete na scenu i ljudi čuju vaš jedinstveni vokal, niko ne zna šta vam je u srcu i kako živite.
– Nisam jedini. U takmičenju “Zvezde Granda” neverovatno je koliko smo svi u žiriju imali strašne trenutke. Ja sa svojih 55 godina imam sedam godina radnog staža i neriješeno stambeno pitanje, a radim toliko dugo. Ali baviti se rokenrolom u Srbiji jeste vučja disciplina. Često živimo mnogo teže nego prosječan građanin, a neki misle da smo privilegovani. Daleko od toga. Dovoljno smo hrabri da iskažemo svoj stav i nosimo svoj krst na leđima bez bilo kakvog udvaranja. Ako neko iza mene viče “Ua, pederu” ili na mrežama piše “Žao mi je što si se izliječio od korone, trebalo je da crkneš”, prijete da me ubiju i siluju moju kćerku, takvima treba psihijatrijska njega.
Odakle to ide?
– Neograničenost interneta i ograničenost intelekta izvela je na svjetlost gomilu ludaka koji šetaju. Vanredno stanje im je davalo privid da mogu da rade šta hoće. U velikoj su grešci. Svako zlo koje poželiš drugima vrati ti se kao bumerang.
