Na osnovu dosadašnjih iskustava u lečenju COVID pacijenata država širom sveta, traži se najefikasnija terapija za svaki oblik, ponekad fatalne bolesti. Lekari u Srbiji rukovode se protokolom za lečenje koji je nedavno dobio svoju jedanaestu verziju. Medicinski stručnjaci iz Niša za Anadolu Agency (AA) govore o novim lekovima, rizicima samolečenja i nadi u buduća naučna istraživanja.
Pandemiju koronavirusa Svetska zdravstvena organizacija proglasila je 11. marta 2020. godine.
„U februaru ili martu prošle godine nismo imali ni ideju kako ćemo je lečiti. Skupljale su se kockice, mozaik se polako sklapao i sada imamo neku ideju kako da lečimo ovu bolest, mada i dalje tapkamo po mraku i rekao bih da smo u tunelu“, govori klinički farmakolog i profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Srđan Pešić.
Za COVID-19 „čarobni lek“, kaže, ne postoji jer bolest napada više organa i prati je mnogo simptoma, pa se na nju mora delovati lekovima sa različitim mehanizmima. Dodaje da Srbija zato, poput ostalih država u svetu, stalno traži što bolji model lečenja i redovno ga prilagođava novim naučnim saznanjima.
„Srpski protokol za lečenje COVID pacijenata, verzija 11, je vrlo moderan protokol u skladu sa svetskim trendovima. Rekao bih da to jeste iskorak napred. U njemu se nalaze skoro svi lekovi koji se mogu naći u bogatim evropskim i državama u svetu kao što su Sjedinjene Američke Države ili Australija. Napredak u poslednjoj verziji je takav da smo jedan antivirusni lek favipiravir, koji se do sada davao samo u bolničkim uslovima, približili pacijentu i on će se od sada davati već na prvom koraku u COVID ambulantama, što je važno jer deluje u prvih pet dana”, priča doktor Pešić.
Značajnim pomakom smatra i uvođenje takozvanog “Trampovog leka”, namenjenog onima koji su, zbog hroničnih i drugih oboljenja, u riziku da dobiju težu sliku bolesti.
“To su neutrališuća monoklonalna antitela sa jako teškim imenom – bamlanivimab. To su već gotova antitela koja neutrališu virus u toku njegovog ulaska u organizam ili neposredno posle njegovog ulaska. I ona se takođe daju u prvih nekoliko dana, dakle jako rano. Kao što naš protokol predviđa, davaće se u trijažnim ili kliničkim centrima ili COVID bolnicama, gde će specijalisti infektolozi odlučivati kome će se dati”, kaže doktor Pešić.
Ovaj lek se daje u jednoj dozi kroz infuziju. Kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao sredinom marta, kada je stigla prva isporuka od 1.800 doza, jedna košta 600 dolara. Potom je nabavljeno još 4.000 doza, a nove isporuke očekuju se u aprilu i maju.
“Mislim da imamo sve moderne lekove. Da li ima dovoljno ovih lekova? “Trampov lek” je jako skup, nadam se da će naš Republički fond za zdravstveno osiguranje uskoro obezbediti dovoljne količine za sve pacijente kojima će biti potreban”, očekuje doktor Pešić.
Osim toga, očekuje i da će pacijentima u Srbiji uskoro biti dostupan i stari antiparazitni, ujedno i jeftin, lek – ivermectin.
“On je u velikom broju kliničkih studija i ispitivanja pokazao pozitivno dejstvo, kako u preventivi, tako u lečenju različitih faza bolesti, naročito u ranoj fazi. Neke države u SAD su ga uvrstile u svoje protokole, ali i evropske zemlje poput Slovačke, Češke, Poljske, Severne Makedonije i Mađarske. Kod nas on nije u fokusu i smatram da na njega treba obratiti više pažnje, pratiti kliničke studije i videti da li zaista može biti koristan za pacijente”, govori ovaj farmakolog.
Protokolom su obuhvaćeni i antivirusni lek remdesivir i imunomodulatorni lek tocilizumab, sa zadatkom da zakoči preteranu odbrambenu reakciju pacijenta. Ovih lekova u apotekama nema jer se oba daju isključivo u bolničkim uslovima, i to najtežim pacijentima u kasnoj fazi bolesti.
“Koliko su oni uspešni? Pa, ako mene pitate, dovoljno je da se spasi jedan od deset života, pa je to veliki uspeh”, kaže dr. Pešić.
Bez lekarske preporuke ne savetuje se ni korišćenje antibiotika.
“Ta samomedikacija je raširena na našim prostorima. Naši građani, čim sada u pandemiji počnu da kašljucaju ili imaju temperaturu, pomisle da imaju COVID i počnu sami da se leče. Prvo za čim posegnu, to su antibiotici. I evo još jedne novine u 11. verziji srpskog protokola za lečenje COVID-a. Nemojte uzimati antibiotike na svoju ruku. Oni se u blagim fazama COVID-a, pa čak i u srednje teškoj fazi, ne preporučuju jer mogu da dovedu do potpuno suprotne situacije razvoja rezistencije uobičajenih mikroorganizama bakterija, pa da onda čak i otežaju kliničku sliku”, upozorava dr. Pešić.
Na pitanje, šta savetuje, odgovorio je:
“Ono što naši građani već i sami znaju – to su suplementi, visoke doze vitamina D, visoke doze vitamina C, cink, selen, probiotici u povećanim dozama, kvercetin, eventualno melatonin i vitamini B grupe”.
Savetuje i vakcinisanje bilo kojom od četiri dostupne vrste vakcine u Srbiji, jer one sprečavaju da virus uđe u organizam ili ga neutrališu pre nego što počne da mu nanosi štetu.
“Do vakcina se nije došlo tako brzo. Sve vakcine koje imamo na tržištu su se ranije već za druge svrhe ispitivale, samo je metodologija iskorišćena. Slobodno se vakcinišite, vakcine su pouzdane i sigurne. Dato je preko 400 miliona vakcina, skoro da nije bilo ozbiljnih neželjenih efekata”, kazao je dr. Pešić.
Protokol za lečenje COVID pacijenata, u čijoj izradi učestvuje više od dvadeset medicinskih stručnjaka iz Srbije, bolest razvrstava na pet formi, što pojašnjava koordinator glavne Intenzivne nege Univerzitetskog kliničkog centra u Nišu doktor Goran Milošević.
“Najlakše rečeno, postoje lakši, srednje laki, srednje teški, teški i jako teški pacijenti. Nas ovde u intenzivnoj nezi tiču se upravo ti najteži oblici bolesti, pacijenti trećeg, četvrtog i petog oblika. Prvi i drugi oblik leči se ambulantno u opštim bolnicama, a sva pogoršanja tih pacijenata propraćena su posle od strane nas ovde, kao regionalnog centra juga Srbije“, govori dr. Milošević.
Najteži COVID pacijenti su pod dvadesetčetvoročasovnim nadzorom i stalnim praćenjem životnih funkcija. Zbog specifičnosti bolesti, intenzivna nega ovih pacijenata jedna je od najzahtevnijih.
„Tu postoji grupa lekova koji su malo specifičniji možda za lečenje samih COVID pacijenata, kao što su antivirotici, kao što je plazma rekovalescenata, imunoglobulini, i tako dalje. A ostali lekovi, spram stanja pacijenata, mogu biti uobičajeni i za mnoga druga oboljenja s kojima se susrećemo i van COVID-a. U suštini, treba jedno zaista veliko i široko znanje, jer ovo je intenzivna nega koja je najzahtevnija od svih do sada o kojima znamo“, pričao je dr. Milošević.
Naglašava da za svaki lek postoji tačno određeno vreme kada se može primeniti, a nejvažnijim smatra odgovarajuću kiseoničnu potporu.
„Neke lekove, plazme i antivirotike, jako je značajno dati u prvih nedelju dana, neke do dve nedelje, a nažalost, kod nas ovde na intenzivnu negu dolaze pacijenti koji su u poodmaklom stadijumu bolesti. Danas svi ponešto znaju o tom COVID-u. Čuli su da se lečite te ovim, te onim. Meni se često čini da samo gube vreme i da prolongiraju taj period kad zaista mogu da u pravo vreme prime tu neku malo specifičniju terapiju, uz, naravno, neophodnu, kiseoničnu terapiju“, govorio je dr. Milošević.
Svih lekova, kaže, ima dovoljno, a kada je reč o njihovoj primeni, neprijatnosti nastaju kada rodbina pacijenata insistira na nekom određenom.
„Imamo problem zbog pritiska rodbine pacijenata. Ljudi misle da su sve to čudesni lekovi i svi su već čuli za ovaj lek, onaj lek, svi žele plazmu, svi žele neke antivirotike, a to su lekovi koji imaju i neke štetne nuspojave. To treba prepustiti nama koji se time bavimo, stručnjacima, da utvrdimo, i zbog indikacija samih propratnih oboljenja i uopšte zbog stadijuma bolesti u kom se nalazi pacijent“, pričao je dr. Milošević.
U grupu srednjih pacijenata pre mesec i po dana bila je svrstana novinarka Jelena Đukić Pejić. Kao prvi simptom osetila je jak umor, a trećeg dana došao je i suv kašalj.
„Tada mi je bilo jasno, to je bila korona. Otišla sam u COVID ambulantu i već je antigenski test pokazao da sam pozitivna. Dobila sam vrlo jednostavnu terapiju tog trenutka, dosta vitamina, C vitamin, cink, selen, D vitamin u velikiim količinama i, naravno, savet da dosta odmaram, ležim i da ne izlazim iz kuće”, priseća se ona.
Tokom kućnog lečenja i dalje je osećala umor, povremeno imala nisku temperaturu i bolove u telu koje opisuje kao strašne.
“Onda prosto, jednog dana, iz čista mira se desilo da više nisam mogla da dišem, da dođem do vazduha. Tada sam se prvi put javila lekaru u bolnici, na Infektivnoj klinici. Pošto nije bilo mesta tog trenutka, nisu me primili. Sutradan je već bilo mesta, kada sam se ponovo javila jer mi i dalje nije bilo dobro. Zapravo, bilo mi je sve gore i tada su me zadržali. To je bio praktično osmi dan otkako sam znala da sam pozitivna”, govori Jelena.
Tokom šest dana u bolnici njeno stanje nije zahtevalo lečenje kiseonikom, ali jeste više lekova. Osim vitamina koje je već ponela sa sobom, za lečenje u bolnici nije kupila nijedan lek.
“Dobijala sam dva do tri puta dnevno dosta infuzije. Ja ne znam šta je u toj infuziji bilo, jedino znam da su mi, osim vitamina koje sam inače pila, davali velike količine leka hlorokin, zatim i fraxiparine u stomak. Sve drugo pisalo je u mojoj listi, ja ne znam šta tačno. Pretpostavljam da su sve probali da bi mi prosto pomogli da upalu, koju sam imala na oba plućna krila, saniraju”, rekla je Jelena.
Sa terapijom je nastavila i po izlasku iz bolnice.
“Kada sam došla kući, pila sam antibiotike, pila sam i dalje vitamine i, naravno, morala sam dosta da ležim. Dugo mi je trebalo da se oporavim, čak mesec dana da vratim koliko-toliko snage da mogu da se vratim normalnom životu”, govorila je Jelena.
Aspirin koristi i dalje. Zadovoljna je što se oporavila dovoljno da se, iako ne punim tempom, ipak vrati svom poslu.
