Piše: Stefan Simić
Da mogu da biram, gde bih danas da budem, na kom mestu
Bio bih u Srebrenici, znate već gde, zašto i sa kim.
Došli smo dotle da pomenuti 11. jula Srebrenicu, ne znači davati pomen žrtvama
Nego zaboraviti druge
Došli smo dotle da pomenuti Jasenovac, Vukovar, Bratunac, Sarajevo, Tuzlansku kapiju, Jajince, Banjicu, Jadovno…
Ne znači davati pomen žrtvama
Nego ignorisati druge
Šta god da pomeneš, čijim god žrtvama da odaš počast, ti zaboravljaš, ti si loš
Ti si loš zato što ti je žao, što saosećaš…
Kada pišem o NATO žrtvama u Srbiji, kažu mi, zaboravljam Sarajevo
Kada pišem o Sarajevu, kažu mi, zaboravljam Kosovo
Kada pišem o Kosovu, kažu mi, zaboravljaš sve drugo
A ne zaboravljam, samo ne može sve da stane u jedan tekst
I ne pišem kao nacionalista, koji sanja o nekoj svojoj etnički čistoj državi, nego kao čovek
Koji u ljudima traži prvo ljude, a onda sve ostalo
Kada tri entiteta imaju svoju istoriju, gde je svaki isključivo žrtva
I koji ne želi da čuje drugu stranu
Dolazimo do toga da većina ćuti, ignoriše, ili žali samo svoje
Ali meni su svi moji, i da li na to imam pravo
Da verujem u bratstvo među ljudima i narodima
Moj je i Nihad iz Tuzle, i Saša iz Paraćina, i Šime iz Splita, i Bekim iz Prizrena, i Vukota sa Cetinja, i Đorđe iz Novog Sada, i Fabijan iz Zagreba, i Jaka iz Ljubljane, i Mersad iz Živinica…
Podjednako sam bio potresen nad svim žrtvama dok sam posećivao logore, spomen mesta
Ne razmišljajući o nacionalnostima, veroispovestima
Video sam stradanje
I hiljade i hiljade mrtvih
Zato, ovog 11. jula, pominjem Srebrenicu, kao jednu od najbolnijih stranica XX veka
I znate šta je dobro, 26. godina posle
Što se ništa slično, ni približno slično, na ovim prostorima, od tada nije ponovilo
Srebrenica je jedini grad gde sam zamolio da ne održim nastup, a imao sam poziv, bilo me je najiskrenije sramota
Kako pričati o lepoti života ljudima koji su, svako od njih, izgubili, u jednom danu
Na desetine svojih najbližih
Šta da im pričam, kada se stidim
Kao što me bio stid kada mi je na nastupu, u Trebinju, bio otac Srđana Aleksića
Šta reći takvim ljudima
Da li je moja priča, pa i ova, dostojna stradanja svih tih ljudi?
Naravno da nije.
Zato me sramota
I nisu stradali u Srebrenici neki tamo ljudi, turci, poturice, mudžahedini, nego naši ljudi, moji ljudi
I nisu u Jasenovcu stradali neki tamo ljudi, četnici, i ne znam ko, nego naši ljudi, moji ljudi
I nisu u Vukovaru stradali neki tamo ljudi, ustaše, nego naši ljudi, moji ljudi
I gde god da su bila stradanja, stratišta, masovne grobnice
Nisu stadali neki tamo ljudi, nego naši ljudi, moji ljudi
Ne moji srpski, bošnjački, hrvatski, ne moji pravoslavni, muslimanski, katolički
Ne
Nego naši ljudi, moji ljudi
Ljudi
Ljudi kao ti i ja
Koji su isto možda pisali ljubavnu poeziju, spremali se da gledaju neko njihovo finale evropskog prvenstva u fudbalu, voleli Dostojevskog, sanjali o nekoj ženi, podizali decu, ili još uvek bili deca, planirali nečemu da se posvete, ili već bili duboko u tome
To su ljudi koji su slušali muziku koju mi slušamo, voleli iste filmove, govorili istim jezikom
To su sve naši ljudi
Ne mogu da žalim više jedne od drugih, svih mi je žao
I proganja me sve to
I znate šta je dobro u svom tom zlu
Što nas je bar sada dovoljno i što smo sada u stanju da zaustavimo da se ponovi nešto slično
Dovoljno nas je
Naš put nije u prošlost, nego u budućnost
Zato ću mojoj ćerci dati ime Bosna, kao spoj različitosti, kao spoj ljubavi svih tih ljudi
Kao sećanje na jedan narod koji je bio u stanju možda najviše da veruje i voli
Možda je zato toliko i stradao
Da moja Bosna, koja tek treba da se rodi, bude plod jedne velike ljubavi
I da naša Bosna, odavno rođena, to bude
Muka mi je više podela, brojanja krvnih zrnaca, večitog traganja za mržnjom tamo gde je nema
Želim, i hoću, a to sam doživeo bezbroj puta
Da kada odem, od Đevđelije, pa do Triglava, srećem naše ljude
Koji ne traže u meni neprijatelja nego prijatelja
I hvala im na tome, ovaj tekst je posvećen i njima
Koji su mi širom otvorili vrata, neopterećeni odakle dolazim, nego šta im značim kao čovek
I šta budim u njima
Na tome treba da radimo
To je naša misija
To je naš put
Zato najiskreniji naklon žrtvama Srebrenice
Uz svest da smo svi mi, više ili manje, bili žrtve pogrešnih politika
Gde su milioni ljudi platii glavom
Da se to više ne ponovi
I da gradimo mostove preko kojih ćemo svi zajedno prelaziti
Recitujući poeziju, zagrljeni
Ne odričući se ni Tina Ujevića, Meše Selimovića, Maka Dizdara, Alekse Šantića, Jovana Dučića, Petra Kočića…
Sve smo to mi
Sve to čini naše biće
To je moja poruka na današnji dan
I svakog 11. jula
Dajem reč
Ljubav dragi moji, ljubav
I veze, u svakom smislu
Koje će da nadjačaju sve ostalo
I svaku budalu, koja će da pljune na žrtve, pa i ovaj tekst
Koji je napisan sa najiskrenijom namerom, sa željom da ljudi shvate
Da nisu sami
I da je još mnogo nas, koji su posetili sve te gradove
I svuda se osetili dobrodošli
Ne od svih, naravno
Ali od ljudi koji žive i razmišljaju slično
I KOJI U ČOVEKU TRAŽE ČOVEKA
Ko je Stefan Simić
Stefan Simić je rođen 1989. godine u Paraćinu (Srbija). Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu Pustite nas objavio je 2012. godine, a knjigu Odjeci ljudskog 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje).
Objavljuje već godinama svoju poeziju i prozu na internetu, kao i zapise iz svakodnevnog života, impresije. Vremenom je njegov internet angažman prerastao u nešto mnogo šire, i sve više dobija na značaju.
Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji, i zemljama ex-Yu, a na FB ga prati skoro 100.000 fanova. prneosi “Radiosarajevo“.
