Nekadašnja lepotica naborana sa oguljotinama “od glave do pete”. Nije do starosti, negó do nebrige i nemara.
To je kuća begova Čavića, Šahsuvar-bega i Šemsi-bega, uglednih Novopazaraca sa početka prošlog veka. To je prva moderna kuća izgrađena u ovom gradu. Trospratnica sa velikim prozorima i terasama. Zidana ciglom a ne ćerpićem i pokrivena crepom a ne ćeramidom. Ni nalik na begovske raskošne kuće orijentalne arhitekture.
Šemsi-beg je šetajući po Soluni video istu takvu kuću. Bio je oduševljen njenim izgledom i odlučio je da njenu “bliznakinju” napravi u svom Novom Pazaru. Za svoj san nije žalio para i blaga. Priča se da je potrošen pun ćup zlata.
Iz Soluna je doveo arhitektu da uradi plan, a gradili su je solunski i pazarski majstori i radnici. Tako je, 1911. godine, na početku Ejup-begovog sokaka, u neposrednjoj blizini današnjeg Kulturnog centra, izgrađena prva višespratnica u austrougarskom stilu.
Opremana je solunskim tepisima, komadima nameštaja, ogledalima, zidnim satovima i posuđa, kristalnim lusterom iz Trsta,ali i poznatim sjeničkim ćilimima..Iz Stambola stigli su sahani, đugumi i porcelanski tanjiri.
Čaršija se ibretila (čudila) begovskom luksuzu, o kojem su drugi mogli samo da sanjaju. Ubrzo je san o životu u modernoj kući, sa čijih se prozora i terasa gledalo na sve strane, postao želja pusta.
Nikada se begovi Čavići nisu uselili u tu kuću. Umesto njih, od balkanskih pa sve do kraja Drugog svetskog rata, smenjivale su se komande austrougarske, srpske i nemačke vojske. Posle Drugog svetskog rata, kuća je nacionalizovana, pa je u njoj bila gimnazija, pa osnovna škola i na kraju sedište lokalnog trgovinskog preduzeća.
Na kraju, zgrada je ostala prazna sa sudskom pričom o vraćanju begovskim potomcima i podelom među njima.
Dok su u Šemsi-begovoj kući radile škole, na vrhu je bilo postavljeno zvono, čaršija ju je prozvala “Čavićkom zvonarom”.
Ostala je priča, da je Šemsi-bega stigla kletva, zato što je podigao toliku kuću sa velikim prozorima i terasama, da bi gledao žene po tuđim avlijama, prenosi danas.