Gledam lica ljudi i vidim šok. Utrnulost. Naša srca su opterećena stalnim teretom. Iznova i iznova govorimo jedni drugima: to je noćna mora. Noćna mora bez poređenja. Ne postoje reči kojima bi se sve to opisalo. Ne postoje reči koje bi to iskazale.
Vidim i duboko osećanje izdaje. Izdaje građana od strane njihove vlade – od strane premijera i njegove destruktivne koalicije. Izdaja svega što kao građani smatramo dragocenim, a posebno kao građani ove države. Izdaja njene formativne i obavezujuće ideje. Najdragocenijeg od svih zaveta – nacionalnog doma jevrejskog naroda – koji je predat njegovim vođama na čuvanje i prema kome je trebalo da se odnose s poštovanjem.
Ali šta smo videli umesto toga? Šta smo navikli da vidimo, kao da je to neizbežno? Ono što smo videli je potpuno izneveravanje države u korist sitnih, pohlepnih planova i cinične, uskogrude, delirične politike.
Ono što se sada dešava je konkretna cena koju Izrael plaća za to što je godinama bio zaveden od strane korumpiranog rukovodstva koje ga je vodilo nizbrdo, od lošeg ka gorem; koje je nagrizalo njegove institucije prava i pravde, njegovu vojsku, njegov obrazovni sistem; koje je bilo spremno da državu dovede u egzistencijalnu opasnost kako bi svog premijera sačuvalo od zatvora.
Zamislite sada u čemu smo saučestvovali godinama. Zamislite svu energiju, misli i novac koji smo potrošili gledajući Netanjahua i njegovu porodicu kako igraju svoje uloge u stilu Čaušeskua. Pomislite na groteskne iluzije koje su stvorili pred našim zapanjenim očima.
U proteklih devet meseci milioni Izraelaca izlazili su svake nedelje na ulice da protestuju protiv vlade i čoveka na njenom čelu. Bio je to pokret od ogromnog značaja, pokušaj da se Izrael vrati na pravi kurs, nazad na uzvišenu ideju koja je u temeljima njegovog postojanja: stvaranje doma za jevrejski narod. I to ne bilo kakvog doma. Milioni Izraelaca želeli su da izgrade liberalnu, demokratsku, miroljubivu, pluralističku državu koja poštuje veru svih ljudi.
Ali, umesto da sasluša šta je taj protestni pokret imao da ponudi, Netanjahu je odlučio da ga diskredituje, da ga prikaže kao izdajnički, da huška protiv njega, da produbi mržnju među akterima. Iskoristio je svaku priliku da izjavi kako je Izrael moćan, odlučan i – iznad svega – kako je dobro pripremljen da se suoči s bilo kakvom pretnjom.
Kaži to roditeljima izbezumljenim od tuge, bebi bačenoj na ivici puta. Kaži to taocima, ljudima koje sada dele kao bombone između različitih terorističkih organizacija. Kaži to ljudima koji su glasali za tebe. Kaži to pred najnaprednijom graničnom ogradom na svetu koja je probijena na osamdeset mesta.
Ali nemojte pogrešiti i nemojte se zbuniti: uza sav bes na Netanjahua, na njegove ljude i na njegovu politiku, užas ovih nekoliko proteklih dana nije izazvao Izrael. To je učinio Hamas. Okupacija je zločin, ali vezati stotine civila – dece i roditelja, starih i bolesnih – i hladnokrvno streljati jednog po jednog – to je gori zločin. Čak i u hijerarhiji zla postoji „rangiranje“. Postoji skala koju zdrav razum i prirodni instinkti mogu identifikovati. I kada vidite mesto ubijanja posetilaca muzičkog festivala, kada vidite teroriste Hamasa na motorima kako jure mlade koji se zabavljaju, od kojih neki još plešu ne shvatajući šta se događa…
Ne znam da li operativce Hamasa treba nazivati „životinjama“, ali oni su nesumnjivo izgubili vlastitu humanost.
***
Kroz ove noći i dane prolazimo kao mesečari. Pokušavam da se oduprem iskušenju da gledam užasne klipove i da slušam glasine. Osećam kako strah prodire među one koji prvi put posle pedeset godina – od Jomkipurskog rata – doživljavaju zastrašujuću mogućnost poraza.
Ko ćemo biti kada ustanemo iz pepela i ponovo se vratimo svojim životima? Kada iznutra osetimo bol reči pisca Haima Gurija, napisane tokom rata za nezavisnost Izraela: „Kako je mnogo onih koji više nisu s nama.“ Ko ćemo biti i kakva ćemo ljudska bića biti nakon što vidimo sve ono što budemo morali da vidimo? Odakle ćemo početi nakon uništenja i gubitka tolikog broja stvari u koje smo verovali i kojima smo verovali?
Ako smem da pretpostavim: Izrael će posle ovog rata biti mnogo više desno, biće militantniji i više rasistički. Rat koji mu je nametnut zacementiraće najekstremnije, mrzilačke stereotipe i predrasude koji uokviruju – i nastaviće sve snažnije da uokviruju – izraelski identitet. I taj identitet će od sada oličavati i traumu iz oktobra 2023, kao i polarizaciju, unutrašnji rascep.
Da li je moguće da je ono što je izgubljeno 7. oktobra – ili na neodređeno vreme suspendovano – bila mala šansa za pravi dijalog, za istinsko prihvatanje postojanja druge nacije? I šta sada kažu oni koji su mahali apsurdnim pojmom „dvonacionalne države“? Izrael i Palestina, dve nacije razorene i iskvarene beskrajnim ratom, ne mogu čak ni da budu rođaci jedna drugoj – da li neko još veruje da mogu biti sijamski blizanci?
Moraće da prođe mnogo godina bez rata pre nego što se čak i bude moglo razmotriti prihvatanje i izlečenje. U međuvremenu, možemo samo da zamislimo koliko će straha i mržnje sada izbiti na površinu. Nadam se, molim se, da će na Zapadnoj obali biti Palestinaca koji će se, uprkos svojoj mržnji prema Izraelu – njihovom okupatoru – ograditi, bilo akcijom ili rečima, od onoga što su učinili njihovi sunarodnici.
Kao Izraelac, nemam pravo da im držim lekcije, niti da im govorim šta da rade. Ali, kao ljudsko biće, imam pravo – i obavezu – da od njih zahtevam humano i moralno ponašanje.
Pre dve nedelje lideri Sjedinjenih Država, Izraela i Saudijske Arabije sa entuzijazmom su govorili o mirovnom sporazumu između Izraela i Saudijaca, kojim bi se uspostavili i izraelski sporazumi o normalizaciji s Marokom i Emiratima. Palestinci su jedva bili prisutni u ovim sporazumima. Netanjahu, arogantan i pun samopouzdanja, uspeo je – po njegovim rečima – da prekine vezu između palestinskog problema i odnosa Izraela sa arapskim državama.
Izraelsko-saudijski sporazum nije bez veze s događajima „crne subote“ između Gaze i Izraela. Mir koji bi stvorio bio bi mir bogatih. To je bio pokušaj da se zaobiđe srž sukoba. Proteklih nekoliko dana pokazalo je da je nemoguće započeti rešavanje bliskoistočne tragedije ukoliko se ne ponudi rešenje koje ublažava patnju Palestinaca.
Da li smo sposobni da odbacimo izlizane formule i shvatimo da je ono što se ovde događa previše veliko i strašno da bi se moglo posmatrati kroz prevaziđene paradigme? Čak ni ponašanje Izraela i njegovi zločini na okupiranim teritorijama tokom pedeset šest godina ne mogu opravdati ili ublažiti ono što se pokazalo: dubinu mržnje prema Izraelu, bolno shvatanje da ćemo mi Izraelci uvek morati da živimo ovde pojačano oprezni i stalno spremni za rat. U neprestanom nastojanju da istovremeno budemo i Atina i Sparta. I uz temeljnu sumnju da ćemo ikada moći da vodimo normalan, slobodan život, nesputani pretnjama i strepnjama. Stabilan, siguran život. Život koji je dom, prenosi danas.
