Iznad vrata ispisana su imena velikana, a unutra, na zidovima zakačene fotografije, objavljene pesme, kratke priče, poruke.
Po dolasku na jug Hercegovine dobio sam ključeve sobe broj 10 i tih nekoliko dana bio okružen Jovanom Dučićem.
To je tamo sasvim uobičajeno. Njegov spomenik je u samom centru grada, turistički vodiči bez prestanka pričaju o slavnom piscu, pesniku i diplomati, ulice pamte njegovo vreme, strit art umetnici ga predstavljaju na jedinstven način… Sve je u znaku čuvenog velikana.
Moj domaćin bila je porodica Stanić koja razvija turizam u Trebinju, i to u hostelu Red door. Njihova priča počinje povratkom Nevene Stanić (33) iz Nemačke u Bosnu i Hercegovinu i susretom sa šarmantnim Svetom (34).
Mada je, kako kaže, oduvek želela da se vrati u državu u kojoj je odrasla, Nevena mi priča da je emotivna veza sa njenim sadašnjim suprugom, a tadašnjim poznanikom, ubrzala odluku da se iz hladnog Esena preseli na topli jug.
Stvarno sam želela da se vratim, a onda je naišao on kao šlag na tortu. U januaru sam došla, u februaru smo se upoznali u jednom rok baru i već na leto počeli da se zabavljamo. Ovde sam pronašla mir. U Nemačkoj sam imala super posao i razne prednosti, putovala sam dosta, ali nisam imala privatan život. Radila sam i vikendima i nisam se zaustavljala. Lepo je sve to imati, ali u određeno vreme. U jednom trenutku sam se zapitala: „Kada ću se venčati i imati decu? I da rodim dete tamo da li ću imati vremena za njega kad po ceo dan radim?“ Pošto nisu živeli na Zapadu, ljudima je ovde to teško objasniti, ali oni koji su već bili gore, dobro znaju o čemu govorim – rekla je Nevena.
Sveto nastavlja Priču sa dušom i prepričava kako su se verili krajem 2016, venčali se 2017. godine i posle rođenja malog Alekse rešili da započnu neki posao. Ukazala se prilika da iznajme jednu kuću i tako se rodila ideja za otvaranje hostela za turiste koji dolaze u Trebinje.
Nevena je iz Nemačke donela disciplinu u naš zajednički život i poslovanje. Ja sam ranije trošio više nego što sam zarađivao (smeh). Prvi gosti bili su u maju prošle godine, a onda su u leto krenuli masovno da nam dolaze mladi iz celog sveta, bekpekeri sa rancima na leđima i svi oni koji, zbog niže cene, vole deljeni smeštaj. Ugostili smo Kanađane, Amerikance, Novozelanđane, kao i turiste iz Šri Lanke, Nepala, i, naravno, brojne Evropljane i turiste iz okolnih zemalja – objašnjava Sveto.
U 11 soba nalazi se 45 kreveta, a svaka nosi ime neke od poznatih ličnosti iz ovog kraja.
Sa prijateljima smo uradili anketu, a oni su davali predloge po kojim osobama da nazovemo smeštajne jedinice. To su: Dejan Bodiroga, Mešo Selimović, Pero Zubac, Momo Kapor, Nebojša Glogovac, Aleksa Šantić, Tijana Bošković, Jovan Dučić, Emir Kusturica, soba posvećena baštini Uneska i soba Vlatka Vukovića, za kojeg najviše pitaju. On je bio vojvoda koji je udario na Turke 1388. godine kod Bileće i time ih sprečio da dođu do primorja. U tu čast Dubrovčani su mu poklonili top koji je on kasnije odneo na Kosovo i Metohiju i koristio ga u Kosovskom boju. To je ujedno jedini top iz ovog kraja koji je upotrebljen u toj bici – objasnila je Nevena za “Priče sa dušom“.
Oboje su prvi put u turizmu i nadaju se uspehu. Nevena je magistar istorije, a u Nemačkoj je radila kao menadžer u elektroprivredi. Sveto je ispekao zanat u oblasti građevinarstva, oprobao se u Rusiji i u Kazahstanu, a po povratku, kako kaže, shvatio da je ipak najlepše u Trebinju.
Nevena je zadužena za kreativniji deo posla, a ja da sprovedem njene ideje u delo. Lepo funkcionišemo, radimo dosta, a sin je skoro sve vreme sa nama. Ta mogućnost da smo skoro uvek zajedno nema cenu.
Dugoročno, kao neko ko bolje govori nemački nego srpski, planiram da dovodim grupe iz Nemačke. Turizam kod nas nije razrađen kao u Hrvatskoj, ali ćemo se truditi da mlade Nemce koji sada idu uglavnom samo u Dubrovnik, navedemo da dođu i kod nas. Trebinje sa okolinom ima veliki potencijal za omladinski turizam – sigurna je Nevena.
Jedan od dodatnih razloga zbog kojih ova vredna devojka želi da reklamira Hercegovinu jeste poreklo njenih roditelja, ali i želja da promeni negativnu kampanju koja je o Srbima vođena u zapadnim zemljama.
Ja jesam gore odrasla, ali to što smo otvorili hostel ima veze i sa patriotizmom. Želim da Nemci i drugi Evropljani dođu ovde i vide da smo normalni ljudi, da fino funkcionišemo, da imamo istoriju. Zbog toga smo i nazvali sobe po poznatim ličnostima kako bi stranci postavljali pitanja i naučili nešto o nama.
Nevena je rođena u Nemačkoj, ali je detinjstvo do četvrte godine provela u Mostaru. Posle toga, a pred rat u Jugoslaviji, otišli su u Esen. Majka joj je iz Ljubinja, a otac iz Nevesinja.
Život u Trebinju ima i prednosti i mane. Recimo, u Nemačkoj je sve uređeno pod konac, ali ne možete dokumente iz pet ustanova da dobijete za jedan dan kao ovde. To bi tamo trajalo šest meseci. Mi mnogo radimo, ali umemo da usporimo. Ovde uvek možete naći pola sata da sa nekim popričate, da sednete, da stanete na ulici… Toga nema u Nemačkoj. Tamo nema ni osmeha, a ni uživanja kao ovde. To je zasluga ove naše klime. U Trebinju se ne trči, sve se radi lagano, a mislim da se reč „opušteno“ nigde toliko ne koristi kao ovde. Moj povratak roditelji su prilično dobro primili, pogotovo majka koja je imala predosećaj da ću se jednog dana vratiti. Sećam se Mostara i neba hercegovačkog, koje je najlepše na svetu. Gde god sam putovala, ovu plavu boju nigde nisam videla – ispričala je Nevena svoju Priču sa dušom.
