Tekst prenosimo u cijelosti:
“Dvadeset i pet godina od genocida u Srebrenici, kada je preko osam hiljada nedužnih stradalo samo zato što su druge vere, nacije i kulture, nalazimo se u istim onim rovovima koji su davno iskopani, bez snage da iskoračimo dalje, prenose “Vijesti“.
Scene pakla tih julskih dana, ta ljaga i sramota koja je od ljudi od napravila zveri, večna su opomena i podsećanje da zlo koje je postojalo te 1995. godine nikada ne sme i ne može biti zaboravljeno.
Sudske presude Mladiću i Karadžiću mala su uteha za majke, od kojih su mnoge i umrle ne uspevajući da nađu kosti svojih sinova, jer naše nesuglasice i ratove ne može da ispravi Hag, njih će ili ispraviti život ili će se zlo vratiti u još gorem obliku. Ne postoje godine zatvora koje mogu nadoknaditi ijednu izgubljenu glavu, niti postoje reči kajanja kojima se neko može obratiti porodicama streljanih, jer ljudski um ne može ni da zamisli kako izgleda kada već izmučene i izmrcvarene ljude vodite na pogubljenje i u tome uživate.
Svakog trenutka kada razmišljam o tome, stidim se onih koji su pomislili da uzimaju pravdu u svoje ruke pričajući o nekakvoj osveti, nesvesni da pišu najcrnju istoriju Srbije posle koje više ništa ne može i nije bilo isto. Taj stid se pretvara u tugu kada razmišljam koliko nam malo treba da opet stavimo svojoj deci puške u ruke, jer mi svoje obračune nismo završili, mi smo ih samo, nažalost, prinudno prekinuli, čekajući da generacije posle nas naprave odnose koji moraju postojati da bi i Srbi i Bošnjaci mogli da žive.
Dužnost svakog normalnog čoveka je da pred srebreničkim žrtvama sagne glavu, zatraži oprost iako možda ništa lično nije kriv ili odgovoran, da kaže nekoliko reči utehe onima koji, i posle 25 godina, svakog 11. jula obilaze grobove onih koje nikada neće prežaliti.
Situacija sa koronavirusom, koji je poremetio naše živote, dodatno moja bolest i borba sa istom tom pošasti, sprečila me je da budem danas sa vama, dragi prijatelji. Da jedni druge utešimo bar malo. Da se pogledamo u oči i vidimo jedni u drugima prijatelje, braću, komšije. Da kažemo tu reč izvini, oprosti, iako te reči tako malo znače kada se u Srebrenicu dođe.
Moje misli su sa vama, borim se i za vas, ne odustajem nikada od istine i u vezi Srebrenice, jer tako branim i vašu bol, ali pokazujem i da nisu Srbi zločinci, već ljudi koji su isto tako žrtve pogrešnih odluka i politike devedesetih.
Ja sam, u isto vreme, i Bošnjak, i Hrvat, i Albanac, i Sarajlija, i Prištevac i Podgoričanin, jer ja samo tako mogu biti čovek. Zato i razumem vašu bol i zauvek saučestvujem u njoj.
Čuvajte svoje zdravlje, nikada ne zaboravljajte šta ste preživeli, ali i nađite snage da zajedno nastavimo dalje.
Čuvajmo mir među nama, jer drugi nam taj mir neće tako lako dati.”
