Pored toga, ti razgovori nemaju smisla ni ukoliko u njemu ne učestvuju sve relevantne opozicione stranke, kao i relevantni predstavnici stranaka na vlasti. Vlast optužuje opoziciju da je neodgovorno pristupila ovom dijalogu, a oni se nisu udostojili ni da na međustranački dijalog dođu predsednici njihovih stranaka. Sastav predstavnika vlasti u ovom dijalogu najbolje govori i o njihovoj iskrenoj nameri da se dođe do stvarnih rezultata, ali i o njihovom odnosu prema naporima Evropske unije. Ne može se voditi dijalog sa Vučićevim emisarima koji su tu samo da prenesu njegove poruke. To nije dijalog, već zapravo samo politička farsa nastavka monologa u kom živimo sedam godina“, rekao je on, odgovarajući na naše pitanje zbog čega se kratko zadržao na međustranačkom dijalogu pod pokroviteljstvom EP, prenosi danas.
Da li to znači da ne verujete da će se nešto promeniti po pitanju izbornih uslova do narednih parlamentarnih izbora?
– Ne verujem će se nešto promeniti do održavanja narednih izbora u regularnom roku, ali to ne znači da ne bi trebalo da se, uprkos tome, borimo do kraja. Naravno da ne vredi učestvovati na izborima pod delimično izmenjenim okolnostima, već samo pod onim koji obezbeđuju uslove za slobodne i poštene izbore.
Kažete da bi dijalog uspeo, u njemu moraju da učestvuju sve političke partije, ali predstavnici vlasti će vam reći da se SZS sam isključio iz dijaloga.
– To što opozicija nije uvek jedinstvena u načinu sprovođenja cilja, ne znači da nije jedinstvena u nameri i cilju. Za razliku od njih, ja sam smatrao da je i ovom prilikom potrebno evropskim posrednicima direktno ukazati na katastrofalno stanje demokratije u Srbiji i činjenicu da je Vučić uništio same temelje ne samo demokratije nego i političkog društva uopšte i predložiti načine za izlazak iz ove opasne krize.
Vlast kaže da opozicija nema predloga, da je konfuzna i da ne zna šta hoće, odnosno da hoće da dođe na vlast bez izbora.
– Pa moraju najagresivnije da šire takvu sliku o opoziciji, da bi se prikrila činjenica da je upravo ovaj režim utemeljen na brutalnoj i isključivoj želji za vlašću, a ne na bilo kakvoj ideologiji, programu ili vrednostima. Uostalom, zarad dolaska na vlast su i napravili radikalni zaokret svoje politike od antievropske ka proevropskoj i time pokazali da im je vlast iznad bilo koje politike. Takođe, takvom propagandom pokušavaju da skrenu pažnju sa činjenice da su zapravo vladajuće stranke te koje žele i osvajaju vlast bez izbora, budući da od 2012. nemamo uslove za slobodne i poštene izbore. U tom smislu može se reći da je vlast ta koja od 2012. suštinski bojkotuje stvarno demokratske izbore. Mi se bojkotom izbora u ovakvim okolnostima – borimo za njih.
Ali izborni uslovi i zakoni se nisu menjali. Šta je to što je promenjeno?
– Promenjeno je to što se danas, za razliku od našeg vremena, ti zakoni ne poštuju. Zakonska rešenja naravno uvek mogu biti bolja, ali stvaranje utiska da je problem u zakonskim rešenjima je aboliranje Vučića i njegovog režima za sedmogodišnje ignorisanje i zakona i institucija. Podsećam da je u slučaju Savamale ova vlast suspendovala čak i Ustav na nekoliko sati zbog svojih privatnih finansijskih interesa, pa nije ni čudo da suspenduju sve vreme zakone zarad interesa dolaska na vlast. Dakle, nije problem u zakonu, već u nepoštovanju zakona. U takvim okolnostima iznalaženje i najidealnijeg zakonskog rešenja neće doneti nikakve promene i to je još jedan dokaz toga da je i u demokratijama od samih zakona važniji karakter ljudi koji ih primenjuju. A u slučaju ove vlasti nije problem samo njihov karakter, već i elementarna normalnost. Vučićev argument – „hoće da menjaju izborne uslove koji su uređeni zakonima donetim u vreme njihove vlasti“ je njegov propagandni pokušaj da istinu o tome da on ne poštuje zakon preinači u laž da je opozicija kontradiktorna i da samo traži alibi.
Može li se sa nekoliko rundi dijaloga izbrisati sve što se dešavalo u poslednjih osam godina i verujete li da će se predsednik Vučić tek tako lako odreći svakodnevnog višesatnog prisustva u medijima i toga da od njega sve zavisi?
– Naravno da nije dovoljno, ali ne smemo se odreći nijedne šanse da se borimo protiv laži kojima ova vlast sedam godina ispira mozgove građanima. Ne mislim da će se lako odreći pljačke, kontrole medija ili bilo čega što ga održava na vlasti, kao ni same vlasti na kraju. Vučić je i dalje onaj koji je rekao „neću ispuniti nijedan zahtev makar vas bilo i pet miliona“, samo što je taj stav preobukao u farsu navodne konstruktivnosti, baš kao što je i dalje onaj isti radikal ispod proevropskog plašta.
Čak i da se otvore svi mediji, može li opozicija da se „opere“ od svakodnevnih optužbi, da su izdajice, lopovi, secikese, prevaranti, spodobe, do izbora?
– Istina je da je potrebno vreme i za to čak nije dovoljan ni rok od devet meseci, koji smo postavili, da se dovedu u pitanje postojeći nasilno nametnuti stavovi i stvore uslovi za njihovo slobodno formiranje, što je pretpostavka demokratije. Preduslov za to je oslobađanje medija, pre svega javnog servisa i omogućavanje slobodne debate u javnosti ključnih političkih aktera.
Čini se da vlast nema nameru da se odrekne dominacije na RTS i ostalim prorežimskim medijima.
– Vučić je javno govorio da je sledbenik Maksa Vebera, dok je u potaji očigledno sanjao da bude naslednik Jozefa Gebelsa. Međutim, za razliku od Gebelsa, koji je zaista veštom i brutalnom propagandom tragično menjao političke stavove nemačkih građana, Vučić kao običan trgovac ljudskim dušama to čini bedno potkupljujući čitave delove stanovništva strahom i ucenjenom egzistencijom. On uzima novac od građana, a onda ih ucenjuje da bi im vratio njihov novac. Sve to potom prikazuje kao rezultat navodnih ekonomskih uspeha njegovog režima, a sebe kao dobrotvora. Time građane koji ga podržavaju uvodi u specifičnu vrstu političke prostitucije, pri čemu između njega i makroa na ulici suštinski nema razlike u metodologiji. Tako da to više nije pitanje ni straha ni verovanja građana, a svakako ne ni vešte propagande, već gole trgovine dušama.
Zašto je bojkot važan i šta je strategija posle bojkota?
– Bojkot je svakako iznuđen politički proces, jer skoro osam godina u Srbiji ne postoje normalne okolnosti za slobodno izjašnjavanje građana na izborima. Ne bi trebalo tajiti da bojkot ima i sporne elemente u sebi, jer se na kraju može dogoditi da Vučića, a posebno deo međunarodne zajednice, nelegitimnost izbora neće doticati koliko potreba da se na Kosovu isporuči neka vrsta priznanja. To sadašnju „bojkot opoziciju“ može staviti dugoročno u tešku poziciju. S druge strane bojkot izbora ima mobilizacijski potencijal, ali on zavisi i od ideja i načina na koji bi se sprovodila ta kampanja. Zato sam i rekao da bojkot može biti i protiv Vučića, ali nažalost i za Vučića i da se danas nalazimo u vrlo delikatnoj situaciji izbora pravog puta. Upravo od jasne strategije šta posle bojkota i objašnjavanja te strategije građanima, zavisi i smislenost bojkotovanja izbora i zato je važno da se unutar opozicije najozbiljnije posvetimo tom pitanju, na čemu insistiram sve vreme. U okolnostima u kojima ta strategija još uvek nije jasno definisana, pogrešno je optuživati za izdaju stranke koje se nisu, ili još nisu, odlučile za bojkot. A posebno zbog toga što čak i neki koji su za bojkot imaju dovoljno manevarskog prostora da kampanjom bojkota zapravo dodatno ojačaju Vučića. Dakle, odluka o bojkotu ne sme i ne može biti kriterijum za određivanje „istinske“ i „lažne“ opozicije i svako ima pravo da donese sopstvenu odluku o tome da li je bojkot ispravan način za rušenje ovog režima i niko nema pravo da tu odluku nameće pod implicitnim pretnjama da će biti žigosan kao izdajnik opozicije.
„Neophodnost najbržeg mogućeg ujedinjenja“
* Govorite o formiranju jedne velike opozicione stranke. Da li je to moguće sa ovako heterogenom opozicionom scenom i zbog čega to već nije učinjeno?
– Ponovno formiranje velike i uticajne Demokratske stranke je proces nezavisan od heterogenosti ostatka opozicije i to ne da je moguće nego je neophodno ukoliko postoji stvarna politička potreba u jednom delu našeg društva da se stvori organizacija koja je na svakoj tački borbe sposobna da se suprotstavi ogromnoj parazitskoj organizaciji SNS-a. Moguće je da sadašnji lideri DS i ZZS vide različito urgentnost dovršetka ovog procesa, jer su istovremeno njihove stranke članice i SZS, ali ja ću nastaviti da ih ubeđujem u neophodnost najbržeg mogućeg ujedinjenja. Formiranje Saveza za Srbiju i velike Demokratske stranke nisu suprotstavljeni, već komplementarni procesi i svaki od tih procesa integracije imaju svoju svrhu.
