Piše: Zorana Šuvaković
Na otvaranju u Muzeju 25. maj, bilo je puno sveta. Ali ako hoćete da shvatite o čemu se na izložbi „Devedesete: rečnik migracija“ u renoviranom krilu kompleksa Muzeja Jugoslavije, radi, vi ćete tu ostati ceo dan.
A za ozbiljnije suočavanje sa devedesetim, što praktično ova izvanredna izložba nudi, trebalo bi da tu, vrlo blizu mesta gde je sahranjen Tito, boravite od jutra do mraka svaki dan, da gledate, čitate, prolazite kroz lavirinte, upoređujete zvanične i žargonske vokabulare, skupljate izložene sudbine, uz mnoštvo ličnih asocijacija na njih.
Da se potpuno zagnjurite u devedesete…i jasno će vam se prikazati kao kroz neku gnjuračku visokotehnološku kameru- lica višegeneracijskih žrtava u svojim bezbrojnim sudbinskim metamorfozama, prenosi AJB.
Izložba o pogubnim devedesetim, traje do marta, taman do pred izbore u Srbiji. Apsolutni favoriti da severnokorejskom većinom opet trijumfuju, su isti oni koji su te nakaradne godine proizveli.
Pa zato valjda kroz ovu izvrsnu postavku prolazi tek poneki namernik. Nema đačkih ekskurzija, nema ni školskih radionica, nema nastavnika… A valjalo bi, jer to je jedino mesto u ovom trenutku u Beogradu gde se može videti razorna posledica te decenije u čije žive rane, ovi na vlasti, bacaju stalno neki novi otrov.
Kako je Majls Dejvis okinuo Vukovar
Definicijama junaštva, kukavičluka ,rodoljublja i izdaje izvrnula su se značenja prešla u svoju suprotnost, pretvorila se u košmar. Svaki onaj beogradski osamnaestogodišnjak čiji roditelj se nije setio da sa table na interfonu skine prezime dobijao je poziv za mobilizaciju. Ako ga Miloševićevi pozivari nisu odmah skembali i poslali na front u pižami, imali su izbor-izmedju dva „kukavičluka“.
Student Saša , glavni lik iz grafičke novele „Rat“, delo beogradske kreativne kolektiva „Škart“ (nastale krajem osamdesetih voljom studentske družine sa Arhitektonskog fakulteta), odlučio je da se odazove pozivu. Bojao se da će u suprotnom ići u zatvor. Plašio se da će njegova majka sresti na ulici neku drugu majku čiji je sin poginuo. Saša je po sopstvenom priznanju bio kukavica, pa je iz straha otišao u rat( u kome Srbija “nikad nije bila” po tadašnjoj tvrdnji Miloševića haškog optuženika ali ne i osuđenika).
Njegov drugar iz detinjstva Đorđe Balmazović – Žole (osnivač „Škarta“), poziv je dobio nešto kasnije i odlučio da bude druga vrsta „kukavice“. Više se plašio rata nego bilo čega drugog što će ga snaći posle odluke da se ne odazove.
Uveličani kadrovi njihove grafičke novele „Rat“ kojim Đorđe Balmazović Žole oslikava atmosferu mobilizacije i dezerterstva devedesetih, predstavljeni su kao eksponat na izložbi.
Saša živi i radi u Londonu, Žole, njegov drug iz detinjstva došao je da ga poseti, dugo se nisu videli, još od devedesetih. I posle male šetnje po gradu na Temzi 2007. vratili su se neizbežno – u grad na Dunavu, Vukovar početkom devedesetih.
U dnevnoj sobi pijuckali su neko jeftino crno vino i slušali su Majlsa Dejvisa. Umro je krajem 1991. tvrdi Saša, dok narator stripa nije siguran da je Saša u pravu.
Saša ima neoboriv dokaz, seća se trenutka kada je preko tranzistora čuo za tu vest. Sedeo je u tenku, sa drugim vojnicima, svi sa šlemovima na glavi, u daljini su se čule i videle eksplozije, a radio je javio da je umro „velikan džeza“. Oko njega bum, bum, a Majls Dejvis odlazi u džez istoriju.
Neki Sašini saborci su poginuli ne ispalivši nijedan metak, ne znajući ni gde idu ni zašto: „Neki kao žele da se otcepe, a mi im kao ne damo“.
Saša je ranjen u nogu, čizma mu je bila puna krvi. Dva puta su ga operisali bez anestezije, žurili su, jer stizali su stalno novi ranjenici. Njegovi roditelji došli su u bolnicu u Novi Sad. Prvo što su uradili opipali su mu telo ispod ćebeta. Obe noge su bile tu.
Tu u bolnici, Saša je tiho rekao ocu: „Izbavi me iz ove j…ne zemlje“. Izašao je na štakama, šetao se na njima dok se nije malo oporavio. Nepoznate devojke su ga sretale i grilile. Posle nekoliko nedelja otac ga je odvezao za Sarajevo, kod rođaka. Tamo još nije pucalo, ali svi su slutili još gore dane. Imao je kartu za London.
„Odlazio je ko je mogao… Zlo se osećalo u vazduhu… Ljudi su nosili sa sobom mnoge stvari… Jedan je čak nosio sa sobom slike poznatog slikara Mersada Berbera… Avion je bio pun, krcat ljudima i stvarima.”
Nema više nijedne reči u ovom ratnom stripu. Samo nacrtane beskrajne kolone odlazećih…pretvorene u crne mrlje.
Na nevidljivim štakama Saša danas živi u Londonu, a vidi Vukovar, ili Sarajevo, ili neko selo. Ne čuje više ni Majlsa Dejvisa nego čuje fijuuu, fijuuu… Mora da sada ima blizu pedeset godina.
Minimum istorije, maksimum histerije
Instalacija Vahide Ramujkić „Jugoslovenstvo“ još je savremenija. Velika učionica sa tri reda praznih školskih klupa. U pročelju je zelena tabla na njoj kredom napisan naslov za pismeni zadatak: „Šta znači biti Jugosloven”. Iznad table na zidu slika bez glave. U vitrinama sa strane su udžbenici istorije iz svih država stvorenih posle Jugoslavije. Otvoreni su na mestu gde se govori o ratovima devedesetih. Pogodićete da iz njih đaci ne mogu ništa da nauče.
Nije problem samo u tome što su „Udžbenici povijesti, koji su u upotrebi od 1990-ih do danas- kada se radi o nacionalnim povijestima – kontradiktorni susjednim nacionalnim programima” kako to reče autorka Ramujkić u jednom intervjuu.
Sadržaj tih knjiga po nečemu je ipak sličan: pisani su „patriotskim literarnim stilom“, emotivno u prilog sopstvene nacionalnosti, faktografija je strogo selektivna. Zajedničko im je i brisanje tekovina prethodnog jugoslovenskog sistema, humanističkih vrednosti, internacionalizma, društvenog vlasništva, samoupravljanja…”.
Čak i da ova škola nije prazna, i da u njoj ima učenika željnih znanja, oni ne bi mogli da znaju kako da odgovore na pitanje postavljeno izbledelom kredom na tabli. Jer sve što uče o vremenu koje je prethodilo njihovom rođenju najmanje je istorija, a mnogo više histerija.
Stara je istina da istoriju pišu pobednici a Jugoslavija nije pobedila nego su je krvavo rastrgnuli. Lekcije su pisane u tonu žute štampe, manipulativno, patetično. Izmanipulisani ljudi rastu iz te škole.
Kad bi hteli današnji vlastodršci da otpakuju ovaj pretežak kofer devedesetih, oni bi u obaveznu lektiru morali da uvedu bar u Srbiji – grafičku knjigu “Rat”- pa bi đaci bar shvatili koliko je generacija “škartovano” zarad njihovog beskonačnog ostanka na vlasti. Ili umesto što decu na Sajmu knjiga dovode na Šešeljev štand gde se „mali četnici“ pozivaju da se slikaju sa haškim osuđenikom, ministri kulture, prosvete, informisanja pa i odbrane trebalo bi da organizuju grupni dolazak u muzej na Dedinju.
Nema od toga ništa! Slede izbori, i još zlatnije doba šešeljizma u čijoj korpi se udobno baškare devedesete. Kao da je ta decenija nekakva poslastica koja bi ,ako budemo dobri (Srbi) mogla ponovo da se degustira.
