Umjesto Gorana Stevanovića iz Belotinca kod Niša čak 34 dana disala je mašina, a on bio u „veštačkom snu“. Ovaj pedesetčetvorogodišnji čovek preživeo je jednu od najtežih borbi koje su se protiv koronavirusa do sada vodile na Infektivnoj klinici u Nišu.
„Verovao sam u sebe“, kaže on u intervjuu za Anadolu Agency (AA), dva i po meseca nakon što je ponovo počeo da diše svojim plućima.
U bolnici je proveo ukupno 74 dana i za to vreme izgubio 38 kilograma. Osim što ga danas „pomalo bole zglobovi“, oseća se dobro. Na početku razgovora naglašava da može da govori samo o onom periodu lečenja kog se seća.
„Prvih nedelju dana bio sam na kiseoniku. Pre toga sam dobio visoku temperaturu i gušenje, nedostatak vazduha. Saznao sam posle da je virus zahvatio i pluća, tako da mi je odmah, u startu, uključen kiseonik. Tih nedelju dana, lekarski tim i medicinsko osoblje pokušavali su da kiseonikom nadoknade te nedostatke koji su usledili nakon virusa, i nekih 7-8 dana posle toga, 1. aprila sam intubiran i bio sam u komi“, počinje Goran.
– Podrška kiseonikom bila nedovoljna –
Da je podrška kiseonikom postala nedovoljna, jednog dana je shvatio po ponašanju medicinskih sestara i lekara, koji su inače konstantno pratili parametre na monitoru iznad njegove glave.
„Video sam po njihovim pokretima i potezima da spremaju mašinu na koju će da me uključe. Probudio sam se, skinut sam, posle 34 dana, a buđenje je trajalo… Ja se sećam… Još nekih nedelju dana sam bio malo u nekom bunilu, u nekom snu, tako da se punih 40 dana i ne sećam ničega“, govori Goran.
A, ta mašina, respirator ili mehanički ventilator, objašnjavaju lekari, služi da „ventilira“ pluća, greje vazduh i zadaje mu određeni procenat kiseonika, čime uspavani pacijent, koji više nije u stanju da samostalno diše ni uz maksimalne protoke kiseonika, dobija na vremenu da mu se plućna funkcija popravi.
Kada je shvatio šta ga čeka, Goran je ostao pribran.
„U tom trenutku nema straha. Mislim, nije mi bilo svejedno jer sam znao da je to dosta rizično, ali nekako sam imao poverenja i veru u sebe. Nisam bolovao ni od kakvih bolesti, nisam imao nikakvih problema druge vrste, skoro 30 godina sam se bavio sportom, fudbalom i rekreacijom. Eto, verovao sam u sebe da ću to izneti i na kraju se ispostavilo da je to tako“, kaže naš sagovornik.
Ističe i veliko požrtvovanje medicinskog osoblja koje se „bori za svakog pacijenta“.
„I lekari i medicinsko osoblje davali su sve od sebe, ne samo za mene, nego za sve koje sam ja mogao da vidim i čujem“, kaže Goran.
Posle 74 dana konstantnog ležanja, sa oslabljenim organizmom i smanjenom mišićnom masom, trebalo je da ustane i ponovo hoda. Ovo je zahtevalo dodatni napor, vežbanje, upornost i pozitivno razmišljanje, što Goranu, kao bivšem sportisti, nije nedostajalo. Treći jun, kada je otpušten kući, bio je praznik za sve Stevanoviće.
– U bolničkom krevetu 74 dana –
„Kuća je kuća, atmosfera i okruženje su doprineli da se sada osećam dobro i taj napredak oporavka ide stvarno u dobrom pravcu jer, ipak, 74 dana provesti u jednom položaju je previše za svakog čoveka. Svi rezultati su mi dobri. Svakog dana vežbam, imam sprave, neke aparate, a i sam radim uz pomoć supruge“, priča Goran.
Perioda u bolnici kog se on ne seća do detalja pamti njegov lekar Steva Stanišić, specijalista anesteziolog–infektolog, načelnik Intenzivnog lečenja.
„To je bio pacijent koji je došao sa dijagnozom COVID-a. Bio je prvo na kiseoniku, pa se to pogoršavalo. Vi odmah vidite da to ne ide, ali je dobio punu terapiju, u smislu te potporne terapije. Pa se pogoršavalo, pa je spuštan u jedinicu intenzivnog lečenja, uz još veće protoke kiseonika, uz dodatnu potpornu terapiju imunomodulatorima. Međutim, pogoršavalo se stanje, počela je da se remeti i kardiovaskularna funkcija i to je bio trenutak odluke da on mora da ide na mehaničku ventilaciju“, priseća se dr Stanišić.
Pojašnjava da respiratori pomažu onim pacijentima kojima je disanje, kao vitalna funkcija, sasvim otkazalo, zbog čega su oni „na ivici smrti“. Korišćenjem respiratora „kupuje se vreme“ da imuni sistem zaustavi proces na plućima ili da to učini terapija.
„To sigurno nije lako jer mi nemamo kauzalnu terapiju kod COVID-a, i to kod ove najteže forme koja se manifestuje otkazom plućne respiratorne funkcije. Ogromna je smrtnost kod ovih pacijenata jer to je, faktički, vrsta produžene reanimacije. To nije lek čarobni, pa svako ko nabavi respirator, on je uspešan. Drugo, respirator zahteva čitavu infrastrukturu, sobu za kritično obolele pacijente, krevet, monitoring, obučeno osoblje, vrhunsku opremu, vrhunski opremljen kadar, od srednjeg kadra do lekara, koji moraju da budu vični radu sa respiratorom“, govori dr Stanišić.
Pominje statistiku iz Njujorka, gde je smrtnost COVID pacijenata na mehaničkoj ventilaciji 90 odsto. Smatra da je i to uspeh jer „vi od ljudi koji su krenuli putem bez povratka, gde je došlo do teškog oštećenja disajne funkcije, uspete 10 posto da spasite“. Kada je reč o terapiji za takve pacijente, kaže da se „pokušava sve, sa svim mogućim lekovima“.
„Sa takozvanim imunomodulatorima, tu su i imunoglobulini, kortikosteroidi, potporna terapija. Te pacijente hranimo jer oni neprekidno spavaju, hranimo ih putem sonde ili venskih rastvora, uspavljujemo, znači neprekidno dobijaju anestetike, relaksante, toaleta je potrebna, puna nega i sve to može nekad da traje jako dugo“, priča ovaj lekar.
U slučaju Gorana Stevanovića, takav „mukotrpan rad osoblja“ trajao je više od mesec dana.
– Dugotrajna borba s bolešću i pobjeda –
„To je bila bukvalno borba – jedan dan poboljšanje, drugi dan pogoršanje. Pa onda febrilnost i komplikacije. Svaka dugotrajna ventilacija nosi komplikacije. Posle 10 – 15 dana još je sve bilo neizvesno. On je čas bio bolje, čas lošije. Od 20. dana došlo je do definitivnog poboljšanja i mi smo kasnije uspeli da ga odvojimo od respiratora“, govori dr Stanišić.
Oporavak svog „dragog pacijenta“ prati i mesec i po dana nakon što je otpušten iz bolnice.
„Sve je uspešno prebrodio, izašao kao pobednik iz neravnopravne borbe sa virusom i vratio se kući svojoj porodici, svom domu. Već skoro dvadesetak dana sasvim normalno se kreće, bez pomagala. Sigurno još bole zglobovi, treba da se vrati mišićna masa, treba da se vrati stara pokretljivost. Međutim, on je borac, on je bivši sportista, tako da to za njega ne predstavlja problem. Čak je i automobil vozio, tako da je to pravo zadovoljstvo“, priča dr Stanišić.
Dodaje da su, nažalost, kod kritično bolesnih pacijenata češći slučajevi kada su lekari nemoćni da pomognu. Tu nema lakih pobeda i mnogo je neuspeha. Zato je, za doktora Stanišića i njegove kolege, ishod Goranovog lečenja posebno značajan. Zahvaljujući njemu, i sami su se, u borbi sa opakom bolešću, osetili kao pobednici i, kako kaže, dobili snagu i volju da „traže nova rešenja za COVID-19“.
„To su trenuci koji ničim ne mogu da se nadoknade. Za nas, najveće priznanje i zadovoljstvo je kada vidite čoveka kome ste uspeli, svojim znanjem, trudom i angažovanjem, da pomognete da se vrati kući i bude živ i zdrav“, kaže dr Stanišić.
