Godinu dana ranije, od kada se pročulo „da u Jevremovcu kod Šapca jedna porodica gradi ovu, današnjim generacijama nesvakidašnju kuću“, Đupovci su dospeli u žižu javnosti.
Na početku, postavljala su im se razna pitanja, između ostalih i „Da li oni to kopaju bazen?“, „Zbog čega im je temelj ravan, a ne trakast kao kod klasične kuće“, „Da li će trska na krovu propustiti vodu?“ „Šta rade sa snegom na krovu?“ i slično. Činilo se da su svi zaboravili da se nekada davno živelo u sličnim kućama, daleko zdravije nego danas u betonu, kao i da je ovaj tip objekta neuporedivo jeftiniji od kuće od cigle i betona.
Počeli od slame
– Kad su stigle bale od slame, prolaznici su se pitali da li pravimo senjak, a onda kada je „nikao“ dimnjak, bilo je jasno da je to stambeni objekat. Gradnju smo počeli u aprilu 2017. godine i završili do Nove godine. Pre toga živeli smo u Šapcu, u stanu, u zgradi pored koje je baš bilo bučno. Kafići, parkinzi, gužva…
Poželeli smo da odemo negde drugde, a pravi trenutak bio je period od dve godine, dok sam bila na porodiljskom sa trećim detetom. Imala sam vremena da istražujem po internetu, gledala kakve kuće postoje, a da nisu skupe. U to vreme smo otplaćivali kredit za stan i bili smo pri kraju – seća se Nada za 
Činilo se da su svi zaboravili da se nekada davno živelo u sličnim kućama, daleko zdravije nego danas u betonu, kao i da je ovaj tip objekta neuporedivo jeftiniji od kuće od cigle i betona. Počeli od slame – Kad su stigle bale od slame, prolaznici su se pitali da li pravimo senjak, a onda kada je „nikao“ dimnjak, bilo je jasno da je to stambeni objekat.
Gradnju smo počeli u aprilu 2017. godine i završili do Nove godine. Pre toga živeli smo u Šapcu, u stanu, u zgradi pored koje je baš bilo bučno. Kafići, parkinzi, gužva… Poželeli smo da odemo negde drugde, a pravi trenutak bio je period od dve godine, dok sam bila na porodiljskom sa trećim detetom. Imala sam vremena da istražujem po internetu, gledala kakve kuće postoje, a da nisu skupe. U to vreme smo otplaćivali kredit za stan i bili smo pri kraju – seća se Nada za Priče sa dušom.”>Priče sa dušom.
Cilj im je bio da odu iz grada i da naprave jednostavnu i funkcionalnu kuću, od prirodnih materijala. Došli su do arhitekte Vuka Krstića koji je specijalizovan za kuće od slame i koji je među prvima još 2013. za svoju porodicu napravio takav objekat. U Jevremovcu su kupili plac i njihov san je počeo da se ostvaruje.
Nada želela brvnaru
– Ja sam želela brvnaru od oblica, sa izolacijom od debelih balvana, ali je bila preskupa. Na kraju smo odabrali kuću od slame, u kojoj su zidovi od bala slame, umetnuti između drvenih greda, i izmazani blatnim malterom u tri sloja sa obe strane. Krov je od trske, kuća je uglavnom od drvene konstrukcije i malo je podignuta soklom od cigle. Ovde je sve prirodno osim betonske ploče i hidroizolacije koju čine bitulit i kondor – objašnjava Nada.
Struju dobijaju od sunčeve energije, preko solarnih panela. Tu su i kolektori za zagrevanje vode u bojleru. Voda im stiže sa bunara. Greju se na drva, preko peći sličnoj raketnoj, koju su sazidali po nacrtima organizacije „Uzume“ iz Francuske. Izolacija je dobra, a kako kažu, do polovine februara ove godine potrošili su svega tri kubika drva. Nemaju televizor, ali imaju računar i internet. Hranu spremaju u peći na drva i na šporetu na plin.
Kuća ima 120 kvadratnih metara (po 52 u prizemlju i na spratu) kao i 16 kvadratnih metara na verandi, pod staklom.
– Naši roditelji su bili pomalo skeptični, sve ovo im je bilo neobično. Ljudi u Srbiji jednostavno nisu navikli na takav način gradnje – kažu Đupovci i prisećaju se kako su napravili korak napred i krenuli od nule.
Nismo ništa znali o ovim kućama
– Imali smo zamisao, ali ne i znanje o ovakvim kućama. Gledali smo da što više poslova obavimo sami, da ne moramo da plaćamo majstore, pa smo bili i armirači, zidari, tesari i moleri. Kako smo imali dobrog arhitektu koji nam je dao planove sa svim mogućim merama, samo smo pratili njegova uputstva i maltene sve sami završili. Milanov otac i deda su nam davali poneki davet, a u pomoć su dolazili i naši drugari i komšije – nastavlja Nada da mi pojašnjava.
– Bilo je teško da uopšte pomislimo da ćemo jednog dana napraviti, a kamoli živeti u ovakvoj kući. Glavni pokretač bio je trenutak kad smo dobili decu i počeli da živimo u centru grada, kad su nas obaveze toliko zaokupile da smo shvatili da se moramo ili da se zaustavimo, ili da usporimo ili da se vratimo nazad. Drugog rešenja nije bilo – nadovezuje se Milan.
Sagovornici Priča sa dušom kažu da je život poslednjih godina u Srbiji postao previše ubrzan, da ljudi jure za novcem, da su mnogi „upali u mašineriju i da moraju neprekidno da rade“, zbog čega se zanemaruju porodične vrednosti.
– Radno vreme nije kao nekad, sada je celodnevno, ljudima je svega preko glave, odu ujutru, a vraćaju se kući u šest, sedam uveče, ne znaju da li ručaju ili večeraju, ne vide svoju decu po ceo dan, koja su zbog toga prepuštena sama sebi. Mi smo želeli to da presečemo, da kažemo „dosta nam je svega“ i da se žrtvujemo. Nažalost, mnogi ljudi danas nisu spremni da podnesu ni tu „malu žrtvu“. Ipak, nikoga ne možete naterati na silu da to uradi, želja za promenom mora da se javi u čoveku – kaže Nada za Priče sa dušom.
Čega su se odrekli zbog života na selu?
– Ne žalimo mi za gradom. Ali, na primer, kada koristite solarne panele, onda ne možete da imate struju u svakom trenutku, odnosno ne možete da upalite deset uređaja odjednom. Potrebno je napraviti raspored aktivnosti, ali vas to ništa ne košta. Imamo i baterije koje akumuliraju struju, pa stvorimo zalihe i za 15 dana. Život na selu i u prirodi je prijatan, ustajemo rano, a isto tako u zimsko vreme idemo ranije na spavanje. Sa takvim načinom života, biološki sat se pomera i usklađuje. Normalno je da u gradu ljudi ležu kasnije jer sve sija do ponoći i duže – slažu se Milan i Nada.
Jedan deo placa od 11 ari posvetili su bašti, a planiraju da kupe kokoške i jednu kozicu. Deca su se uveliko navikla na život na selu, na svež vazduh, na boravak na imanju. Najstariji sin ide u seosku školu. Nada kaže da im je cilj bio da decu naviknu na prirodu, na šumu, na zdravo.
– Kao devojčicu, otac me je često vodio na Cer, gde imamo dosta zemlje i šume. Želela sam da tu ljubav prenesem i na svoju decu. Dok sam bila na porodiljskom, imala sam vremena za razmišljanje, vremena da malo usporim i razmišljam. Shvatila sam da deca u gradu nisu srećna: leti im je prevruće, a zimi nemaju kud. Na selu naša deca imaju svoje dvorište, a imaće i svoje životinje, naučiće kako se gaje biljke, vratiće se našim korenima.
Naučićemo decu životu na selu
– Želimo da ih osposobimo da u slučaju teških vremena mogu sami sebi da obezbede hranu i da nauče da gaje životinje. Želeli smo svi da se vratimo malo unazad, uprkos svemu – izjavili su Nada i Milan za Priče sa dušom i pozvali zainteresovane da im se pridruže ovog proleća na radionicama na kojima će pokazati kako se gradi kuća od slame.
