Imao je enormnih 196 kilograma kada ga je napala korona, čak je i krv pljuvao i mislio je da nema šanse da živu glavu izvuče! I mimo svega, Ljubomir Đoković (37), Užičanin koji živi u Beogradu, uspeo je da pobedi pošast koja je za brojne gojazne osobe značila samo jedno – smrt!
Sreća u nesreći
Ljubomir je jedan od onih koji je imao neverovatnu sreću u nesreći. Iako se danima potucao od lekara do lekara, od laboratorije do laboratorije, čekao rezultate PCR testa dok mu je temperatura bila i 39,5, iako je za to vreme fasovao obostranu upalu pluća, relativno lako se izborio s kovidom. Na sve to treba dodati bezmalo njegovih 200 kg, zbog kojih ni skener nije mogao da mu se radi – toliki gabarit ova sprava ne može da izdrži!
– Još 11. juna osetio sam prve simptome, malaksalost, blagu temperaturu. Otišao sam na privatnu kliniku, i rezultati krvi i rendgen bili su u redu. Mislili su da je samo prehlada. Ali temperatura nije spadala, pa sam posle nedelju dana opet sam išao kod privatnika, ali krvna slika je i dalje bila okej. Sad su sumnjali na upalu uva. Ipak, dva dana kasnije sam uradio PCR test. Za sve to vreme imam temperaturu, dostiže i 39,5. A rezultata testa nikako nema. Šest dana sam ga čekao. Konačno stiže – pozitivan! A ja već počinjem krv da pljujem – priča za Kurir Ljubomir.
Vrag je tada odneo šalu. Hitno biva smešten u KBC „Dragiša Mišović“.
– U bolnici su mi na rendgenu konstatovali obostranu upalu pluća. Skener nisu mogli da mi rade jer može da izdrži osobu od najviše 170 kilograma, a ja sam imao 196! Mislio sam da mi je došao kraj. A iza mene ostaju žena i dvoje male dece. Ne samo da sam bio ekstremno debeo nego sam imao i sve ono što gojaznost sa sobom nosi – insulinsku rezistenciju, povišen nivo mokraćne kiseline u krvi (što vodi ka gihtu) i blago povišen pritisak. Sa svim tim i koronom nisam mislio da imam imalo šanse da živ izađem iz bolnice – seća se Ljubomir.
Iako je bio „samo“ na odeljenju i „samo“ na kiseoniku, svakodnevno je gledao agoniju ljudi oko sebe.
– Užasno je kad gledaš ljude koji se bore za dah. Agonija, ropac. Samo jednog po jednog vode na intenzivnu. Mnogi sigurno nisu živi izašli iz nje. I šta ja, predebeo, da mislim, osim – gotovo je. I zahvalan sam bogu, i doktorima, i osoblju „Mišovića“ što sam sada među živima. Lekari i medicinari su istinski heroji, moramo da cenimo njihovu požrtvovanost. U skafanderima po ceo dan, znoje se, sve se cedi, a mokri tragovi za njima ostaju po podu.
Bolest je, dodaje, podmukla i ne treba je potceniti. Njegova supruga i deca, srećom, prošli koronu s blagim simptomima.
POSLEDICE
Smršao sam više od 30 kilograma
U vreme kada je dobio kovid, Ljubomir je išao na detaljne pripreme za operaciju smanjenja želuca:
– Kada sam prestao da se bavim džudom, krenulo je nekontrolisano gojenje, izbio sam na 196 kilograma i rešio da idem na operaciju želuca. A onda me je stigla korona. Smršao sam više od 20 kg samo zbog nje. A potom sam nekako uspeo da izmenim režim ishrane, ne jedem ništa posle šest uveče, i u poslednje vreme skinuo sam još desetak kilograma. Tako da sam zasad odustao od operacije.
SIROGOJNO
Lekoviti Zlatibor
Ljubomir živi u Beogradu, ali je rođen u Užicu, a poreklom je iz zlatiborskog sela Sirogojno, gde je i proveo gro vremena po izlasku iz bolnice.
– Više od 100 dana sam bio u Sirogojnu, zlatiborski vazduh je lekovit za pluća. Mnogo bilje se osećam, ali čim je hladno u prostoriji, smeta mi, zakašljem se – veli Ljubomir, koji je tri puna meseca posle korone bio malaksao.
