To nam govori da pored sasvim vidljivih i opipljivih privilegija koje daje pozicija moći, postoje i neki snažni unutrašnji, neuropsihološki mehanizmi koji pletu čvrstu mrežu ili zamku zavisnosti od moći.
Počela sam intenzivnije da razmišljam o toj temi suočavajući se, kao očevidac ili preko gotovo svakodnevnih medijskih izveštaja, sa nesavladivim porivom moćnika da krše zakone u bilo kojoj sferi (urbanističke, sanitarne, ekološke, sanitarne, poslovne…), a kamoli moralne norme.
Oni su posednuti strašću, neutaživom i nezasitom žudnjom da stalno pokazuju sebi i drugima da su iznad prirodnih i društvenih zakona i normi koji uređuju život ljudi.
Ta luciferovska težnja da se bude jednak Bogu, dobila je i dijagnozu po starogrčkom pojmu: sindrom hibrisa. Verujem da osećaj koji najviše „radi“ ljude na pozicijama moći jeste gotovo metafizički osećaj povlašćenosti, polaganja prava na sve ono što nije dozvoljeno „običnim ljudima“ (dojadio mi je izraz „obični ljudi“, protivim mu se, ali to je druga tema).
Odatle ono čuveno kad su uhvaćeni u nekom prekršaju, nasilničkom ponašanju ili krivičnom delu: „Znaš li ti ko sam ja?“ Oni su istinski zaprepašćeni i ogorčeni što ih neko svrstava u red smrtnika.
Tragom tog razmišljanja, počela sam malo da istražujem literaturu i naišla na nekoliko naučnih članaka koji se bave temom uticaja moći na ponašanje, emocije i mentalne procese.
Neuronaučnici su pronašli dokaze da moć menja, i ne samo da menja nego i oštećuje mozak.
Prvo napada deo zadužen za empatiju.
Čak i mali, eksperimentalno izazvani nivoi moći povećavaju licemerje, osećanje moralne izuzetnosti, egocentričnost i nedostatak empatije prema drugima.
Verovatno smo svi uočili fenomen da kad neko dobije unapređenje ili stekne malo popularnosti odjednom postaje manje prijateljski nastrojen prema ljudima koji su na nižem položaju.
Uz to, što je veća moć, to je osoba uverenija i da je neodoljivo privlačna, svojevrstan seksualni magnet.
Mozak moćnih pojedinaca reaguje na društvene signale na načine koji podsećaju na psihopate ili pacijente sa frontalnim oštećenjem mozga.
Njihova ključna odlika, bolje reči defekt, jeste nedostatak empatije i sposobnosti da se postave na mesto drugih ljudi, da zauzmu tuđu perspektivu.
Istraživanja su, dakle, pokazala da moć deformiše mozak u istom smeru.
Na primer, pokazalo se da ljudi sa visokim društvenim statusom manje precizno procenjuju osećanja drugih nego ljudi sa nižim statusom.
Da je moć lek koji se izdaje na recept, reče neko, dugačak bi bio spisak njegovih neželjenih efekata.
Dacher Keltner, profesor psihologije na kalifornijskom univerzitetu Berkli, vodio je tokom dve decenije laboratorijska i terenska istraživanja o uticaju moći na ponašanje.
Otkrio je da su se ispitanici pod uticajem moći ponašali kao da su pretrpeli traumatsku povredu mozga – postajali su impulsivniji, manje svesni rizika, odnosno skloni osećanju nedodirljivosti i nekažnjivosti i, što je presudno, manje vešti u tumačenju društvenih signala i posmatranju stvari sa tuđe tačke gledišta.
Sukhvinder Obhi, neuronaučnik sa Univerziteta Mekmaster u Ontariju, došao je do istog zaključka.
Za razliku od Keltnera, koji istražuje ponašanje, Obhi, kao stručnjak za transkranijalnu magnetnu stimulaciju (TMS) proučava mozak.
Kada je, radi poređenja, stavio glave moćnih i ne tako moćnih ljudi pod tu mašinu, identifikovao je kod onih moćnih oštećenje neuronskih ogledala.
Neuronska ogledala su neurološki mehanizam koji predstavlja temelj sposobnosti za empatiju, te doprinosi boljem međusobnom razumevanju i uspostavljanju skladnih odnosa sa društvenim okruženjem.
Obhi je, dakle, otkrio neurološku osnovu fenomena koji je Keltner opisao kao „paradoks moći“, a glasi da kada steknemo moć, gubimo neke od kapaciteta koji su nam bili potrebni da je osvojimo.
Jedna od posledica nedostatka empatije i egocentričnosti je ta što nas nagoni da ljude doživljavamo kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva.
Tim naučnika sa Stanfordskog univerziteta pronašao je dokaze upravo za to da ako kod običnih ljudi pobudimo osećanja moći, oni počinju druge da posmatraju kao predmete, to jest uzimaju u obzir samo šta im kod ljudi može biti od koristi, potpuno ignorišući njihove neutilitarne lične kvalitete.
Moć takođe može da probudi nasilnika u čoveku – doduše samo kod nekih ljudi pod određenim okolnostima.
Naučnici, takođe sa Stanfordskog univerziteta, utvrdili su da moć čini nasilnima one ljude koji se osećaju neadekvatno ulozi i položaju u koji su dospeli ili koji im je dodeljen.
Nečije mesto u hijerarhijama društvene dominacije jedan je od najsnažnijih faktora oblikovanja strukture i funkcije ljudskog mozga.
U biologiji se koristi termin „efekat pobednika“ za opisivanje mnogo veće verovatnoće da će životinja koja je pobedila u nekoliko borbi protiv slabih protivnika kasnije pobediti i jače protivnike.
To je ključni element u uspostavljanju dominantnih hijerarhija koje su svojstvo većine životinjskih vrsta, uključujući ljude.
Šta nam ti nalazi poručuju? (kao uostalom i čuveni Zimbardijev eksperiment 1971) Pre svega da ne zavaravamo sebe da bismo mi sigurno bili drugačiji kada bismo imali moć, naročito u dužem trajanju.
To se odnosi na moć u bilo kojoj sferi života i društvenih odnosa.
Kada moć nije ograničena demokratskom kontrolom i dobrim sistemima upravljanja, tada njeni nosioci pokazuju opasna iskrivljenja u prosuđivanju, saznanju i ponašanju, slična efektima droga na mozak.
Ne postoji nijedno razložno opravdanje da bilo kome, ma koliko pametan i sposoban bio, poverimo i dozvolimo da uživa neumerenu i dugotrajnu moć.
Ni na lokalu, raznim Brusevima, Jagodinama i sl. ni šire.
A na konto „ugleda“ i „popularnosti“ tih ličnosti, personalizacija samovolje moći i njihovih na stotine žena, muškaraca, podržavaoca, fanova, potpisnika podrške, Ajnštajn je rekao da kult ličnosti nikada nije opravdan!
Ne smemo dozvoliti da našim životima upravljaju oštećeni mozgovi, prenosi danas.
Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja
Lični stav, Tatjana Milivojević
