Posljednji put za dugo vremena u javnosti je viđena na Titovoj sahrani. Plakala je, iskreno i dugo. Poslije toga, prekrio ju je crni zastor poniženja, usamljenosti i zaborava, koji će se tek ponekad micati, kao kad je javnost saznala u kakvim uslovima živi, te da nema ni ličnu kartu ni zdravstvenu knjižicu.
Jovanka je Žarku Jokanoviću ispričala da su Tita jednostavno kidnapovali s prislonjenim pištoljem u čelo i da je laž da je on dobrovoljno otišao da živi u Belom dvoru. To se desilo tri godine pred njegovu smrt.
Ona je ostavljena u Užičkoj 15 (sve dok je poslije njegove smrti naoružani ljudi nisu istjerali odatle i odveli je u nepoznatom pravcu obučenu samo u spavaćicu, usred noći – tako da je mislila da je vode na strijeljanje). Igrom sudbine, završila je u kući u Bulevaru Oktobarske revolucije broj 75 (danas Bulevar kneza Aleksandra Karađorđevića), gdje je prvi put bila u leto 1945, na raportu kod generala Milana Žeželja. Baš odatle će je on poslati na rad kod Tita.
I kad su Tita nasilno odvojili od nje, šetali su ga iz jedne u drugu rezidenciju, po cijeloj Jugoslaviji, samo da se nikad više ne sretne s njom. Nisu joj dali ni da ga posjeti u Kliničkom centru u Ljubljani kad je bio bolestan i kad mu je noga amputirana.
Ne bi je pustili ni na Titovu sahranu, da nije bilo Indire Gandi, koja je ucijenila državno rukovodstvo da će prisustvovati Titovoj sahrani samo ako joj dozvole da vidi Jovanku Broz i ako Jovanka bude prisustvovala sahrani.
Stigla je na Beogradsku željezničku stanicu, u svečani salon. Kada su je ugledali, počeli su da joj prilaze, da joj izjave saučešće, vodeće ličnosti zemlje, poput Lazara Koliševskog, prvog predsjednika Predsedništva SFRJ. Kako je zabilježio Đuro Zagorac, jedino joj saučešće nije izjavio general Nikola Ljubičić, koji će to učiniti tek u Skupštini, prenosi “Nedeljnik“.
Preseljenje je obavljeno 30. jula 1980. godine, o čemu svedoči i “Zapisnik o evidentiranju stvari koje se prenose iz Rezidencije Predsednika Republike Užička broj 15 u zgradu broj 75, Bulevara Oktobarske revolucije u Beogradu”. Komisija je – strogo pov. – zasedala u sastavu: dr Gojko Prodanić, Milan Ristić, Jernej Vrhunec, i zapisničar Milija Trifunović, a radu Komisije prisustvovao je i Dragan Ćuslović, potpukovnik u Kabinetu Predsednika Republike.
U zapisniku je bilo ravno 198 predmeta, ne računajući kutiju sa pismima.
Tu su bili, recimo:
– mesingana vaza
– ženska glava od slonove kosti
– fotografija maršala Tita u srebrnom okviru
– ventilator “Dijamond”
– mikser “Gorenje”
– srebrna pepeljara čileanskog porijekla
– žardinjera od bakra, poklon iz Nju Delhija
– servis za kafu sa stolnjakom
– šivaća mašina “Bagat”
– novogodišnja ukrašena jelka
– pisaća električna mašina IBM
– bista druga Tita, glava autora Augustinčića
– dvogled marke “LEITZ”
– kasetofon marke “JILO”
– foto-aparat marke “CONTAX”
– frizerska hauba marke “QUIX”
– mala kliješta
– ljuljaška
– zlatni broš
– mali rešo “Sloboda”
– frižider marke “IGNIS”
– kofer sa piknik garniturom
***
