Na pitanje da li se isplatilo pisanje i snimanje filma o turbulentnim devedesetim godinama prošlog veka on kaže:
“Svako istinsko stvaralaštvo nepovratno širi biće stvaraoca i onoga ko sa tim delom dolazi u dodir. U tom pogledu pisanje knjige i pravljenje filma su se svakako ‘isplatili’”.
On je u intervjuu za Politiku i otkrio kako je došlo do naslova – “Vidimo se u čitulji.”
– Ko je kumovao tom naslovu?
– Pripadnik paravojnih formacija ‘Žuti mravi’ koji me je na rastanku pozdravio tom sintagmom.
Film je osvojio mnoge nagrade u zemlji i svetu ali je ipak bilo onih koji su tvrdili da propagira kriminal.
“’Vidimo se u čitulji’ prikazuje kriminal u času njegove kulminacije i sa tri sahrane pokazuje kako se okončava takav život. Valja se zapitati kakvu alternativu naša kultura nudi mladima kada ih magnetski privlači život koji se okončava čituljom. A privlači ih zato što pojavljivanje u novinskoj čitulji znači slavu, makar i posthumnu, i kroz nju pobedu nad zaboravom i smrću. Ni ‘Kum’ pa ni ‘Skarfejs’ se baš ne okončavaju hepiendom, ali već decenijama hipnotišu gledaoce.
Moralisanje i ideologija, pored toga što ubijaju umetnost, nikada nikog nisu odvratili od kriminala. Teško je boristi se protiv ogromne privlačnosti zla, pogotovo kada se iza zlog delanja krije žudnja za pobedom nad ništavilom smrti. Zlo se potiskuje samo još snažnijom silom, onom koja zaista može da prevaziđe smrt. Koliko je umetnika sposobno da tu silu pronađe? Traganje za njom i njeno opisivanje biće tema mog budućeg filma i romana”, rekao je Knežević.
Među onima koji se pojavljuju u filmu su i Kristijan Golubović, Buca Džambas, Željko Rutović, Boris Petkov.
Upitan da napravi paralelu između ljudi sa margine tog vremena i danas, Knežević kaže da je samo nekoliko njih shvatilo da je glavna tema filma pokušaj da se pobedi smrt.
“Bane Grebenarević, najmlađi akter filma, ponavlja sintagmu ‘obični smrtnici’. Pitao sam ga šta pod tim podrazumeva. Rekao mi je da su to oni ljudi koji za ceo svoj život ne dožive koliko mi za jedan jedini dan. On želi da izbegne sudbinu tih ‘običnih smrtnika’. Dakle da postane ‘besmrtnik’. Naslov filma ‘Vidimo se u čitulji’ zapravo znači: vidimo se tamo gde moje ime, makar i kroz smrt, neće nikada biti zaboravljeno. Danas su ovakvi likovi sasvim retki. To je ono što nas razlikuje od devedesetih”, rekao je Knežević.
Inače, Knežević je diplomirao Svetsku književnost 1987. u Beogradu, napustio postdiplomske studije i na godinu dana otišao u London gde je radio najteže fizičke poslove u noćnim smenama od dvanaest časova. Potom se vratio u Beograd gde je odlučio da postane novinar. Sa kolegom Vojislavom Tufegdžićem autor je knjige i kultnog dokumentarnog filma “Vidimo se u čitulji”.
Knežević 1998. napušta novinarstvo i postaje iskušenik u manastiru Studenica. Posle dve i po godine iz Studenice odlazi na Svetu Goru gde je 2004. zamonašen u manastiru Hilandar. Dobio je monaško ime Romilo. Obnavlja magistarske studije 2007. da bi naredne tri godine na Svetoj Gori pisao disertaciju “Vreme i saznanje – Teološko čitanje Marsela Prusta.” Potom upisuje doktorske studije na Oksfordu da bi 2016. odbranio disertaciju. Posle dve decenije se vratio u Beograd.
“Pokušavao sam da nađem posao u Beogradu na nekom od fakulteta ili instituta. Međutim, ispostavilo se da nikome nije potreban naučnik sa doktoratom iz Oksforda. Srećom, ljudi sa Univerziteta u Nišu su imali razumevanja. Sada sam zaposlen kao naučni saradnik u Inovacionom centru Univerziteta u Nišu gde nastavljam istraživanje o pitanju ljudske slobode. Takođe nastavljam da se bavim filmom i književnošću”, rekao je Knežević.
