Milica je jedna od onih koji su napustili Srbiju, alii misli usmerene ka rodnim Kolarima, mestu pored Smedereva i porodici, deo su njene svakodnevice. Kako je napisala u autorskom tekstu za rubriku “Moj život u inostranstvu” koja izlazi u okviru portala “Politika”, život u Štokholmu, pogotovo za vreme pandemije, sve joj teže i teže pada.
Pismo vam prenosimo u celosti.
“Se upp för dörrar. Dörrarna stängs”. Ili na našem pazi se vrata, vrata se zatvaraju. Opet još jedno jutro u vozu od Stokholm ka Boticirki. Malo umorna, nimalo motivisana, previše nostalgična.
Misli su opet u mom selu. Šta rade moji, da li su ustali, da li su nahranili ljubimce moje, da li je Jugo upalio?
Strah je uvek prisutan pri pomisli da li ću dobiti odmor da odem dole. Znate vi ovde imate jako puno prava kao radnik ali uvek može nešto da se iskomplikuje.
Moj drugi strah, možda neopravdan da li ću naći kartu. Da li znate da sve aviokompanije prodaju više karata nego što ima mesta? Mnogo briga za udaljenost od dva i po sata leta.
A ova epidemija nije ništa olakšala, naprotiv. Moj odlazak u Srbiju je strogo čuvana tajna. Na mom poslu niko ne sme da zna da putujem dole, jer je karantin obavezan (prema mojoj šefici).
Znači ćutiš i putuješ. Kao da nam nije dovoljno što smo udaljeni od matične zemlje pa nam još i neka svojevrsna pravila trebaju.
Mislim da mi koji živimo vani uvek se preispitujemo da li smo dobru odluku doneli, šta smo dobili a šta izgubili.
Da li je vredelo?
Misli se mešaju, razna pitanja nadolaze sve dok ne vidim da je moja stanica sledeća. Još jedan dan manje do odmora, do vašara u Kolarima, tetkinih ruskih kapa, zagrljaja moje mame, i jedne njuškice što me čeka.”, napisala je na kraju svoje priče za “Politika” Milica.