Piše: Ibrahim Sofić
Dominantna grupa evropske politike je podučena da tumači sve na Balkanu kao odraz sukoba etničkih sukoba gdje se konkretni faktori, poput ekonomije, društva ili građana, ne vide, ističe Eric Gordy, britanski pravni stručnjak za Balkan i profesor slavenskih i istočnoevropskih studija na University College u Londonu (UCL).
U intervjuu za Al Jazeeru, ukazuje kako “Zapad tradicionalno Balkan gleda kao Disneyland etniciteta koji se povremeno pretvara u smrtonosnu partiju šaha”, te da ova regija ne treba očekivati da Brisel donese promjene sve dok se i sam Brisel ne promijeni.
Sve su glasnije tvrdnje da je zapravo Hrvatska najveći izazivač nestabilnosti Balkana. Miješanje u unutrašnje poslove Bosne i Hercegovine, prepucavanja sa Beogradom, protueuropski istupi lidera kao da govore u korist tog stava. Slažete li se s takvim tvrdnjama i kako gledate trenutnu politiku zvaničnog Zagreba?
– Ne znam da li ima smisla reći da li su Hrvatska ili Srbija veći faktor nestabilnosti. Umnogome su iste, naročito u smislu da imaju zajednički cilj da podrivaju stabilnost manje uticajnih zemalja i da projektuju svoju moć u regionu. Markantno je da otkad je Zoran Milanović stupio na funkciju predsednika koristi retoriku koja veoma mnogo liči na retoriku svog srbijanskog suparnika [Aleksandra Vučića], a ponekad na retoriku dotičnog iz ‘90-ih godina.
Ipak se pritisak s hrvatske strane razlikuje od pritiska sa srpske strane iz dva razloga. Prvo, dok se srpska politika oslanja na dominantan položaj Srbije u regionu, i donekle na podršku iz Rusije (mada mislim da ta podrška postoji u mnogo manjoj meri nego što se o tome priča), hrvatska politika računa na podršku koju dobija od Evropske unije i od američkog State Departmenta. S jedne strane je ta podrška mnogo jača i tu hrvatski političari veoma vešto koriste svoj uticaj u Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji. S druge strane, i evropske i američke institucije su mnogo otvorenije za političke argumente suprotnog gledišta nego što su srpske, a kamoli ruske.
Drugo, uglavnom hrvatska politika u Bosni i Hercegovini nije separatistička. Ta mala grupa ljudi koja poziva na ponovno uspostavljanje nekakve Herceg-Bosne je neuticajna i prepoznatljiva. Ono što dominira jeste težnja da stranke, poput HDZ BiH, koje se legitimizuju kao hrvatske, a imaju jako uporište u političkom Zagrebu, zauzimaju što dominantniju poziciju u Federaciji BiH. Da bi se taj cilj ispunio, stranka mora imati većinsku podršku Hrvata u Federaciji BiH, a nije jasno da to ima. I kad bi HDZ BiH bio u poziciji da sudbina Hrvata u Federaciji BiH ovisi o njemu, onda bi verovatno imao dovoljno glasova iz „dijaspore“ da bi neprekidna vlast HDZ-a u samoj Hrvatskoj bila garantovana.
Srbija rehabilitira ratne zločince iz Drugog svjetskog rata (Kalabić), a pojedini političari (poput zastupnika SNS-a u Skupštini Vladimira Đukanovića koji se poslije izvinio predsjedniku Aleksandru Vučiću) zagovaraju denacifikaciju Balkana. Ministar Aleksandar Vulin i dalje drži govore o “srpskom svetu”, sa otvorenim pretenzijama prema teritorijama u susjedstvu – BiH, Crna Gora, Kosovo…
– Fascinantno je videti kako je u savremenom diskursu terminologija iz Drugog svetskog rata istrgnuta iz konteksta i ispražnjena od značaja. Na kraju će ispasti da su sami nacisti denacificirali svoje žrtve. Kao što će ispasti da su svi kolaboratori bili prikriveni pokret otpora. I fašizam i antifašizam postaju prazni označitelji koje manipulatori pune, gle čuda, fašizmom.
Možemo ostaviti po strani ideologiju srpskog nacionalizma, sve što ima da se kaže o njoj je već rečeno, a u suštini, kao svaka nacionalistička ideologija, nezanimljiva je. Ono što jeste permanentno nastojanje srpske politike u regionu, bez obzira na ideologiju, je cilj da se dominantan regionalni položaj potvrdi političkom kontrolom nad susednim državama. Dodatnu energiju za cilj dominacije dolazi od toga što sunarodnici u drugim zemljama uvek mogu da budu prezentirani kao da su ugroženi, i kad jesu i kad nisu.
Taj dominantan položaj je proizvod činjenice da Srbija ima najbrojnije stanovništvo i najveće tržište u regionu i zato je ubedljiviji pod uslovom da su veći i jači spoljni akteri odsutni. Zbog toga Srbija nastoji da umanjuje uticaj Evrope i SAD-a u regionu, a verovatno će pokušati da umanji i ruski i turski i kineski uticaj ako ikada budu značajni. Iz istog razloga se srpska politička elita plaši mogućnosti da druge države u regionu budu atraktivne za Srbe, pa će nastojati da spreči bilo kakvo pomirenje ili socijalni mir u tim zemljama.
Između te dvije vatre se nalazi Bosna i Hercegovina sa svojim nacionalističkim liderima, pričama o federalizaciji, razdruživanju, prebrojavanju i robotizaciji građanstva. Također, tu je i visoki predstavnik i visoka predstava oko Izbornog zakona. Kako vidite trenutnu bh. političku sliku? Čemu se možemo nadati u periodu do i nakon izbora?
– Izgleda da je gospodin (visoki predstavnik Christian) Schmidt odustao od namere da nametne Izborni zakon po želji HDZ-a. Mislim da se to može za sada računati kao pobeda, jer ako i nije imao podršku za takav potez pre izbora onda male su šanse da će je imati posle izbora. To znači da šta god bude radio, moraće da traži saglasnost svih većih političkih stranaka. No, ipak postoji opasnost da je svojim potezom već uticao na ishod izbora, naročito ako je mobilisao glasače HDZ-a da izađu u većem broju ili ako je dao priliku SDA-u da se nametne kao lider antimonopolske javnosti.
Jasno je da je Izborni zakon u Bosni i Hercegovini u sukobu s evropskim principima, kao što je isto toliko jasno da se ne može uzeti u obzir samo mišljenje suda u slučaju Ljubić i izostaviti sudske nalaze u slučajevima Sejdić-Finci, Zornić, Pilav, Šlaku i Pudarić. Jednostavno se mora postići rešenje koji će odgovarati na više puta ponovljenu konstataciju da postojeći zakon krši politička prava građana i manjinskih grupi.
Iza te potrebe leži veći politički problem, a to je da se građani Bosne i Hercegovine opredele da li žele demokratsko građansko društvo ili nestabilnu koaliciju etničkih monopola. Druga opcija je primenjena poslednjih 27 godina i jasno se vidi kuda vodi. U isto vreme i Dejtonski sporazum i neke uticajne političke stranke zahtevaju da etnonacionalne grupe dobiju nekakve povlastice u formi političke institucionalizacije.
Mislim da će najverovatnije na kraju duže konsultacije izaći kompromisno rešenje u kojem će, na primer, zakonodavstvo vršiti demokratsko izabrana građanska tela, izvršnu vlast dominirati lokalne većine, a pravo veta imati nadzorno telo po uzoru na ustavni sud. Jedino bih napomenuo da bi bilo poželjno da postoji politički prostor za pripadnike grupa koje nisu tri najveće grupe (kao što zahteva sudsko rešenje u slučaju Sejdić-Finci), kao i za građane koji nisu etnički opredeljeni (kao što zahteva sudsko rešenje u slučaju Zornić).
No, ovo što sam upravo naveo je samo ilustracija. Nijedno funkcionalno rešenje ne može biti nametnuto niti odozgo niti spolja. Mora da bude proizvod otvorenog i inkluzivnog demokratskog procesa u kojemu su građani uključeni – kao što nisu bili uključeni ni u Daytonu, ni u raznim revizijama kojima je Dayton nadgrađen.
Ugovor potpisan u tajnosti sa Srpskom pravoslavnom crkvom potresao je Crnu Goru, te je doveo na prag novih izbora. Da li je Crna Gora ovim potezom sama sebi saplela noge na EU putu, kao i drugim stazama progresa?
– Da budem iskren: nemam mnogo da kažem o tom ugovoru. Drago mi je što su neki imućni ljudi uspeli da reše neki spor o nekretnini.
Kosovo, tablice i dokumenti, činilo se kako je na horizontu novi sukob kosovskih i srbijanskih snaga. Da li će ovi zakoni stupiti na snagu i, po Vašem mišljenju, koliko su daleko stavovi Prištine i Beograda?
– Male su mogućnosti da će se dogoditi novi sukob. Nijedna od dveju država nema ni kapacitet ni interes za to, dok EULEX, EUROGENDFOR i KFOR imaju više načina da spreče sukobe. Ono što ćemo najverovatnije videti su mali iscenirani incidenti i provokacije kao što smo videli prošle nedelje na graničnim prelazima.
Značajnih pomaka nema u odnosima Kosova i Srbije, a čak ni beznačajnih pomaka kao što je bilo u ranijem periodu. Nekoliko godina su Thaci i Vučić imali komforan aranžman u kojemu bi glumili pregovore i dogovore bez namera da ih implementiraju i tako skupljali kredit kod evropskih i američkih zvaničnika. Otkad kosovsku politiku vodi premijer Albin Kurti, kosovski stav je postao rigorozniji i Kosovo traži primenu postojećih zakona i reciprocitet u dogovorima. To otežava napredak u odnosima, ali sasvim dobro odgovara Vučiću, koji može da iskoristi priliku da intenzivira huškačku propagandu.
Teško je predvideti izlaz iz ovog pat stanja. Verovatno će i Vučić i Kurti ostati na vlasti u svojim državama još nekoliko godina i nefleksibilan stav je profitabilan za obojicu. U teoriji, pošto zvanično i Kosovo i Srbija teže učlanjenju u EU, evropski zahtev da države pomire svoje bilateralne sporove bi mogao dovesti do rezolucije i međusobnog priznanja. Ali da bi taj zahtev značio bilo šta mora da postoji realna šansa da ili prva ili druga država postane članica, a svi znamo da ta realna šansa ne postoji.
Sjeverna Makedonija polako rješava probleme sa susjedima na putu ka EU. Da li će Skoplje (kao i Albanija) uskoro dobiti zeleno svjetlo iz Brisela?
– Dan kad su odobrene kandidature Moldavije i Ukrajine je trebao biti prelomni trenutak za evropsku politiku proširenja. Tog dana je EU bio u poziciji da potvrdi da je proces proširenja, koji su sve ove godine predstavili kao tehnički projekt, u stvari politički projekat – ali politički u dobrom smislu, u smislu da ojača evropsku sigurnost i afirmiše evropske vrednosti.
Delimično je uspela u tome kad je otvorila kandidaturu dveju zemalja koje su najugroženije i koje su najviše uložile u odbranu Evrope. U istom trenutku su trebale da budu nagrađene za svoje unapređenje u reformama Severna Makedonija i Albanija, ali i u širem smislu se očekivalo od EU da će dati signal svim kandidatima i aspirantima u regionu da je Evropa svesna važnosti ujedinjenog evropskog prostora i da proces proširenja, u kojemu nema znakova života otkad je Hrvatska stupila u članstvo 2013. godine, nije ostalo mrtvo slovo na papiru.
Ostalo je veliko razočarenje kada balkanske zemlje koje su najviše radile na polju reformi, Severna Makedonija i Albanija, nisu dobile priznanje za to. Niti su potencijalni kandidati kao Kosovo i Bosna i Hercegovina dobili ikakvo ohrabrenje, niti su postojeći kandidati Crna Gora i Srbija dobili znakove nade. Dakle, prilika za značajnu prekretnicu i za potrebno oživljavanje evropskog projekta na Balkanu je propuštena.
Najlakše je pripisati krivicu EU, a to svakako odgovara situaciji sa Severnom Makedonijom, gde je Bugarskoj dopušteno da opstruiše napredak kao što je to ranije bilo dopušteno Grčkoj. I kad je u pitanju Albanija više se izostanak napretka može pripisati odsustvu političke volje u Briselu nego neuspehu reformi u zemlji.
Ali treba priznati da to nije svuda slučaj. Ni Kosovo, ni Bosna i Hercegovina neće imati realnu mogućnost za kandidaturu dok se ne suoče sa fundamentalnim bilateralnim i unutrašnjim političkim problemima (od kojih su neki posledice ponašanja susednih država), kao što ne može ni Crna Gora ni Srbija očekivati veliki napredak dok ne budu pokazale neke rezultate u vladavini prava i slobodi informisanja.
Da li će EU uskoro shvatiti u kolikim je problemima regija Zapadnog Balkana ili je Brisel jako toga svjestan i čeka neki povoljniji tren za reakciju?
– Uvek govorim studentima koji žele da proučavaju Balkan da najveću prepreku spram razumevanja Balkana predstavlja stereotip o Balkanu. Ono što važi za akademsko shvaćanje važi i za političko. Problem dominantne grupe u evropskoj politici je to što su podučeni da tumače sve što vide na Balkanu kao odraz sukoba između etničkih grupa. Zbog toga konkretne faktore ne vide. Ekonomiju ne vide. Društva ne vide. Građani u tom stereotipu ne postoje.
Tradicionalni kulturni pristup Balkanu na Zapadu je takav da smo pozvani da gledamo region kao da je nekakav Disneyland etniciteta, koji se tu i tamo pretvara u smrtonosnu partiju šaha u kojoj potegnemo jednu simboličnu grupu protiv druge bez svesti da bi mogli ljudski životi biti u pitanju. I uopšte nije teško naći veliki broj lafo-stručnjaka na Zapadu koji će furati tezu da postojeće države ili granice nisu dovoljno nacionalne i da sve što treba raditi je odgovoriti na drevnu potrebu misterioznih ljudi s ovog imaginarnog poluostrva da uvek i u svemu budu što nacionalniji moguće.
U tom smislu ne bih očekivao da će nekakav spas stići iz Brisela, barem dok nekakav spas ne stigne u Brisel.
Na kraju, pandemija, odlazak mladih, slab natalitet prisutni su u cijeloj regiji. Da li trenutne politike zadržavaju stanje napetosti, animoziteta da njihovi protivnici dignu ruke, odu iz ovog područja i potom da naprave neke ‘bjelorusije’, ‘sjeverne koreje’ ili slične državice u kojima će vladati onim preostalim istomišljenicima?
– Apsolutno, da. Višedecenijska vladavina mržnje, zatvorenosti, straha i koristoljublja je pretvorila Balkan u teritoriju gde ljudi ne vide svoju budućnost i budućnost svoje dece, odakle se odlazi. Posledice nacionalizma su najbolje ilustracije ideje koju je skovao sociolog Robert Merton davne 1948. o „samoostvarujućem proročanstvu“, prenosi AJB.
