Dejan Baranovski iz Feketića podigao je meštane ovog grada na noge kada je na društvenoj mreži objavio svoju fotografiju i objasnio da traži brata blizanca – ni manje ni više nego 44 godine.
Naime, kako opisuje njegova majka za Telegraf.rs na ovaj korak su se odlučili nakon 20 godina neuspešne potrage za članom porodice, za koga veruju da im je oduzet po rođenju. Sve je počelo 1978. godine u Beogradu kada se Biljana Baranovski prevremeno porodila, a blizanci su smešteni na neonatalogiji. Nakon samo tri dana, porodica dobija telegram na kućnu adresu, a informacija koju su pročitali uznemirila je celu porodicu. Prema dostavljenoj dokumentaciji, jedno novorođenče je preminulo, majka skrhana, a dokaz o smrti deteta nije postojao.
– Moj svekar i svekrva su došli iz Ivanjice kako bi preuzeli dete, ali nam nisu dali. Ja sam tada bila mlada, verovala sam im i sve je to prošlo, borili smo se da drugo dete preživi. Nakon nekoliko godina, kada su deca već išla u osnovnu školu moja sestra je radila u Beogradu i kod nje je ušlo dete koje je isto moj sin i pitala ga je “Dejane, otkud ti?”, međutim shvatila je da je ona njemu skroz nepoznata. Primetila je da čak ima i duži palac od ostatka prstiju na ruci, isto kao Dejan – objašnjava Biljana koju čak i posle četiri decenije bolne rane nisu prošle.
Kako dodaje, njena sestra je o ovom događaju dugo ćutala, a kada je konačno skupila hrabrosti da joj saopšti Biljana je osetila komešanje emocija, kao da je ceo život znala da je drugi sin tu negde, samo ne u njenom vidokrugu. Pogledom je u gužvi tražila mališane uzrasta njenog sina i potajno se molila da ugleda poznato lice.
– Tada sam joj rekla da ja sve vreme imam osećaj kao da mi je dete živo, stalno sam gledala decu njihovog uzrasta, kao da tražim još jedno dete. Kad je Dejan trebalo da krene u zabavište moj otac je otišao da izvadi izvod iz matične knjige rođenih i matičar ga je pitao kako ne vadi i za drugo dete, na šta mu je on odgovorio da je umrlo. Međutim matičar je napomenuo da oni to nemaju u spisama – objašnjava nam ona.
Prema rečima majke Biljane, sumnja da su videli Dejanovog blizanca nije se pojavila samo jednom. Nekoliko godina kasnije, u istom gradu ponovo se desila situacija koja je u njoj probudila bolna sećanja, ali i nadu da će jednom videti svoje drugo dete.
– Drugi put kada sumnjamo da je viđen bilo je kada su već bili odrasli momci. Sestrin sin je radio u prodavnici u Beogradu, poznaje moju decu. Ušao je momak isti Dejan, on se nadao da će platiti čekovima da bismo mogli da vidimo adresu i da mu uđemo u trag, međutim platio je kešom i otišao – navodi ona.
Iako su šanse za pronalazak deteta bile veoma male, Biljana nije gubila nadu. Zajedno sa drugim ženama koje sumnjaju na to da im je dete oduzeto tražila je i najmanji tračak svetlosti kako bi došla do nekog traga koji bi značio da srce njenog drugog sina i dalje kuca.
– Ja sam išla i sa grupom roditelja koji traže svoju decu od 2000. godine, tad je i Đinđić trebalo da nas primi. Kada sam videla ko je sve bio tamo šokirala sam se. Doktorica je takođe tražila svoje dete i tek tad sam pomislila šta ja da očekujem ako se to doktorici desilo. U martu ove godine sam dobila poziv iz suda iz Beograda da me pitaju gde želim da se nastavi slučaj. Ja sam izabrala Novi Sad, jer živim u Feketiću. Nabavili smo dosta dokumenata koje ranije nismo mogli da dobijemo. Imala sam samo potvrdu da je dete umrlo, ali nikakve detalje. Sada smo dobili ceo spisak sa lekarskim terminima, ali ja se ne razumem u to. Ključna stvar i dalje fali – da li je dete igde sahranjeno, dokaz ne postoji. Da bar postoji dokaz, da odem na grob da se isplačem – kaže Biljana na ivici snage.
Iako ju je zadesila bolna sudbina ova žena ne traži krivca. Jedini cilj joj je, kako kaže da sazna istinu, makar čekala na nju još deceniju. Veruje da termin “prekasno” ne postoji, mada je svesna svakog mogućeg scenarija u slučaju da se ikada sretnu.
– Ja nikog ne osuđujem, samo želim da znam istinu. Desi se da ugine kućni ljubimac, pa plačeš i za njim, a ne za detetom. Treba mi samo neka potvrda, zamislite da živite u neznanju 40 i nešto godina. Ne daj Bože nikom – poručuje ona.
Na pitanje šta bi uradila da sin sada stane ispred nje i pogleda je u oči, Biljana dugo nije mogla da odgovori. Pokušavajući da razazna sve emocije koje su joj se javile, nakon nekoliko sekundi rekla je: “Volela bih da ga vidim, bar to…”.
– Svesna sam da ne može da me prihvati sada posle toliko vremena, samo želim da znam istinu jer ima rođenog brata i rođenu sestru. Da se upoznaju barem, pa kako bude. Ako je negde živ, ko zna gde je. Plašim se da je možda sam, a ima roditelje i rodbinu – zaključuje majka za naš portal.
Biljana i Dejan su primer ljudi koji žive prema paroli “nada umire poslednja”. Iako umorni od čekanja, svesni su da nikada neće odustati i da će se uvek moliti da izgubljenom članu porodice udele barem jedan topao osmeh, makar trajao i minut, prenosi telegraf.
