Pre nego je otišao od nas uveče, mene je poljubio, ocu rekao: “Ćao, bajane”, a dedi da sutra ujutru u sedam naloži vatru i da će on doći da peku prase i jagnje. Ostavio je blatnjave patike da mu operem, otišao je u papučama. Tražio je da dodam maline u tortu koju sam spremala kad je odlazio. Baš ništa nije nagoveštavalo da će da… Mislila sam da se ubio kad je ubio i ranio tolike ljude, ali su ga ujutru našli. Ovim rečima, prekidanim suzama i jecajima, Biljana Blažić opisuje najteže trenutke u svom životu i životima porodica osmoro mladih koje je 4. maja pobio njen sin Uroš u Duboni i Malom Orašju.
Ova slomljena žena otvorila je dušu da bi izjavila da žali za svakom žrtvom svog sina, da se moli za ozdravljenje onih koje je povredio, ali i da je, kao roditelj, bespovratno poražena i zgažena.
Pomagala čitavom selu
Po selu, čak i srodnici žrtava njenog sina, o Biljani govore kao o dobroj i plemenitoj ženi. I baka povređene devojke Nevene Vujić, kojoj je amputirana ruka pošto ju je Uroš ranio, rekla da je njegova majka njoj i njenoj porodici više puta pomogla, kao i drugim meštanima koji su se lečili na VMA, gde je zaposlena kao bolničarka.
– Nevenina baka je išla kod Blažića kući da traži pomoć oko lečenja supruga, koji je bio invalid, i ta žena joj je svašta činila, obezbeđivala upute, zakazivala preglede i sve što je trebalo. Posle užasa koji se desio baka je rekla da ima samo reči hvale za ubičinu majku, brata i snaju – kazao je rođak Vujića.
Uništio sve oko sebe
– Moj sin je onog dana, kada je pucao u decu i nevine ljude, ubio i mene. Zakopao me živu. Neka me ubije onaj kome god će i za mrvu da se olakša bol i muka koju mu je moj Uroš naneo pucavši proklete noći. Nemam snage ni života da bilo koga iz tih porodica sretnem, a kamoli pogledam u oči. Ne želim da živim kao majka masovnog ubice i ne mogu taj teret da nosim. Nisam tražila policiju da me čuva jer se ne plašim smrti, ona bi mi bila spas od ovoga – tiho priča Biljana, koja je sada sama u kući sa svekrom pod stalnim nadzorom policije.
Njoj se, kaže, ne živi od trenutka kada je saznala da je Uroš počinio masovno ubistvo. Uz jauke i isprekidano pričajući, Biljana svedoči da ništa nije ukazivalo da će Uroš zapucati na komšije i dospeti na naslovne strane širom sveta.
– On je uništio sve oko sebe, pretvorivši se u monstruma. Uništio je brata, bratanca, snaju, dedu i svu rodbinu, a roditelje je sahranio. Neka mu se sudi po zakonu – jecajući kaže ona.
Njoj su dani od 4. maja dugi kao godine jer je sve stalo te noći kad je čula kuknjavu muža pošto mu je javljeno da je Uroš ubio dvoje mladih, a potom policija zakucala na njihova vrata. Potom su pristizale vesti o broju novih žrtava u krvavom piru njihovog sina. Pre toga Biljana kaže da je sve bilo normalno i da su svi spremali slavu.
Kome je do slave, mi smo zacrnjeni za vek vekova
Biljana tvrdi da njen suprug Radiša nije pucao po selu i bio nasilan, kako su za medije govorili meštani Malog Orašja i Dubone. Demantuje da su slavili Đurđevdan.
– Radiša nije monstrum, kao što su ga meštani predstavili, on nikome nije nanosio zlo. Zanimali smo se radeći naporno na zemlji i verovatno je to nekome smetalo, pa zato pričaju neistine. Radiša se jeste pravio važan i imao nadmen stav kao vojno lice… Gordo se postavljao, ali lažu da je pucao bilo kada iz oružja po selu, kao što lažu da smo dan posle užasa slavili slavu. Ma koji mozak može to i da pomisli. Šta da slavimo i ko da slavi?! Ko kolač da mesi?! Mi smo zacrnjeni za vek vekova.
Imao sve što poželi
– Nemam snage da se sretnem s njim, šta da mu kažem posle svega?! Muči me neprekidno pitanje zašto je to uradio, kako se pretvorio u čudovište kad ništa nije ukazivalo na nezapamćeno zlo. Vaspitavali smo njega i brata da budu dobri ljudi i da vole. Nije bio čudak, samo živ i nestašan momak. Nismo zaostali, pa da ga ne lečimo ako smo primetili da je psihički loše, ali nismo videli nikakav problem kod njega. On to nije pokazivao i nije bio nasilan. Jeste bio razmažen i navikao da mu se ugađa. Imao je sve što je poželeo. Živeli smo za njega i drugog sina, od kojeg je mlađi 10 godina. Kad se rodio, doneo je radost, a danas… Ovo crnom neprijatelju, onom najgorem, ne bih poželela jer ovo je muka kakva se ne može ni zamisliti. Niko ko nije u mojoj koži ovo ne može da razume. Da živiš za njega i daš mu sve, a da ovo priredi sebi i tebi… – rekla je i zaćutala očajna žena.
Posle pauze u kojoj se borila da nastavi ispovest, Biljana je rekla da je boli svaka suza članova porodica ubijenih i da čitavim bićem saoseća s njima u bolu.
– Njemu se pomračio um, nastupio je strašni lom i verujem da nije znao ni gde ide ni šta radi. Pucao je u dobru decu, a da toga nije bio svestan. Ceo dan je bio s ocem kod kuće, a snaja i ja smo bile u kupovini namirnica za slavu. Kad smo se vratile, počele smo da spremamo hranu i Uroš je tada otišao svojoj kući, koja je na putu ka Šepšinu. Tražio je da mu dam nešto da nahrani pse – kazala je Biljana, a zatim uz plač ispričala da su roditelji Urošu opremili jedan sprat u vikendici i kupili mu mašine, hladnjaču i poklonili 10 hektara zemlje kad je rekao da želi da živi na selu.
Uroš se krišom naoružavao
Policija je na imanju Blažića, po Uroševom hapšenju, pronašla mnogo nelegalnog oružja i municije i zbog toga uhapsila njegovog oca Radišu, bivše vojno lice, a zbog istog dela uhapšen je u Urošev ujak Goran G. iz Vinjišta, na čijem imanju se Uroš skrivao posle zločina. Biljana tvrdi da je njen suprug nevin.
– Oružje koje je nađeno i oduzeto je Uroš nabavio, ali ne znam kako ni kada. Sve je nađeno kod njega, a ne znam ni šta ni koliko. Kod nas nisu nađeni ni pištolji ni bilo kakvo drugo oružje, osim dva pištolja, za koje su Uroš i brat imali dozvole. Njih sam ja donela i predala u ruke policiji, a priča se da su čitave sanduke našli. Verujem da će DNK i istraga pokazati čije je oružje i da Radiša s njim nema veze i da je nevin u pritvoru – istakla je Biljana.
