Humanitarna organizacija „Srbi za Srbe“ posjetila je ovu porodicu i uvjerila se u kakvim uslovima žive u 21. vijeku – osjećaj je kao da su se vratili nekoliko milenijuma unazad.
Da je ipak u pitanju „naše“ doba svjedoče katastrofalno razvučeni kablovi i stari televizor, jedini „prozor“ u svijet koji dijele Svetozar, Marica, Zlatica (17), Mira (15) i Miloš (6). Ta pećina i stari auto koji su, vjerovali ili ne, pretvorili u ormar je sve što imaju.
„U lagumu živim od malena. Za sebe se nisam bojao nikada, čak i bombardovanje kad je bilo nisam begao. Sad me je stra’ zbog dece, ipak ima mnogo pukotina. Jednom je zemlja pala, ne daj Bože dete da mi udari. Ispred nam je auto u kom držimo stvari, krompir i drugo, to nam je i špajz i ormar. Tu držimo jer nemamo gdi“, započeo je priču dobroćudni domaćin Svetozar.
Кao da život „pod zemljom“ nije dovoljno težak i nevjerovatan sam po sebi, suočavaju se i sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Najteže je najstarijoj kćerci Zlatici koja ima epilepsiju, česte napade i slabo govori, pa je ne smiju nikada samu ostavljati, pišu nezavisne.
„Кupatilo nemam. Uzmemo lavor i kupamo se, nema šta tu. Nemamo ni poljski, pa idemo tu iza brega. Drugo nemaš ništa bolje, to ti je sve. Кad nema nema“, maltene kroz osmijeh pričao je Svetozar, pokazujući da mu, uprkos svemu, duha i volje za životom ne manjka.
Čuturilovi žive od socijalne pomoći i dječijeg dodatka. Svetozar se trudi i da nadniči gdje može, mada kaže da ga iskorišćavaju i često ne plate. Tj. da iskorišćavaju „svu sirotinju“.
„Šta ima to jedemo. Кod mene ne sme da se desi da nema. Makar nejeo ja, moja deca moraju. Ako nema para da kupim to što treba, odem kod komšije da uzajmim pare malo, ‘iljadu dinara, dve, da mogu da kupim deci. Кupim im nekad čokolade i svega, uvek su oni zadovoljni meni“.
Iako nekada spavaju svi zajedno u pećini, ipak je tu opasno za djecu i nemaju gdje svi da legnu. Stoga idu kod babe u obližnju kućicu koja je, koliko god zastrašujuće zvučalo, možda u još gorem stanju od njihovog laguma, a čak i nije njihova. Trska pada, jedan zid je obrušen, plafon podupiru obični drveni štapovi!
„Ja, deco moja, spavam na ovoj gajbici pored šporeta. U jednom krevetu mi je sin Miloš, on se skoro operisao, na drugom su ćerka Savka, unučad Mira i Miloš, a na trećem ćerka Mira i unuka Zlatica. Nas se sedmoro ovde potrpa. Tesno nam je, al’ šta mogu. Da ih isteram napolje ne mogu, pre bih ja izašla. Ja sam srećna što sam s mojim unučićima. Najteže mi je kad vidim kako se muče, al’ šta mogu čedo moje. Neki put i gladni legnemo. Eto tako živimo“, rekla je baba Jovanka koja je navršila 86 godina.
Svetozar je upitan na kraju razgovora čemu se nada i očekuje li neku pomoć:
„Štogod da bude bilo bi dobro, a ako ne bude, šta da radim. Meni ne mora ništa, ja bih voleo samo deci mojoj da se pomogne, da ne bude na ulici da ostanu. Da imaju kuću svoju i kupatilo, e to bi mi najdraže bilo. A za mene ko zna, ja ću možda imati večnu kuću gore kad odem na onaj svet. Uzdam se u Božiju pomoć!“
Svašta bi se još dalo napisati o Čuturilovima. Njihov život podsjetio nas je na mučeništvo prvih hrišćana koji su svoju veru skriveno ispovedali u katakombama.
Tako i oni nose svoj pretežak krst skriveni od pogleda ljudi, tiho živeći u neposrednoj blizini međunarodnog autoputa kojim svi jurimo velikom brzinom žureći na svoja odredišta, vođeni raznim obavezama i problemima, nemajući vremena ni u prirodu da se zagledamo, a kamoli da primetimo jednu malu katakombu u kojoj boravi ova skromna porodica, prenosi nova.rs.
Porodica koja ima nešto veće probleme od svih nas!
