U bajkoviti gradić se na sjeveroistoku Maroka, moguće je doći jedino autobusom, automobilom ili sa nekom od lokalnih agencija iz Marakeša, Fesa, Kazablanke, Tandžira ili Rabata.
Autobuska stanica Gare rutiere se nalazi naoko desetak minuta hoda, ali je do same medine ili nekog od hotela u tom kraju jako teško doći jer se sve vreme pešaći uzbrdo. Pešačenje dodatno otežava to što svaki turista ima torbu ili kofer. Na izlazu iz autobuske stanice je veliki broj Petit taksista koji će vas do medine odvesti za samo 10 dirhama. Tokom vožnje će vam predložiti neki povoljan hotel, ali na to ne obraćajte pažnju jer će vas odvesti u neki oronuli hotel, a od vlasnika hotela će uzeti provenat, što će vas dodatno koštati.
U i oko same Medine postoji veliki broj hotela i hostela, a kako nisam unaprijed rezervisao nijedan, tražeći smještaj, imao sam priliku da se uverim da je oko dvije trećine smještaja u Šefšauenu pravi lom, a noćenje o tim straćarama bez toaleta i doručka staje oko 100 dirhama.
Konačno sam pronašao prijatan hotel Madrid u kome je noćenje sa doručkom stajalo 350 dirhama. Najskuplji, a definitivno i najbolji je hotel Lina Riyad SPA u kome noćenje sa doručkom staje 1500 dirhama.
Nakon sto sam se smjestio, započeo sam svoju šetnju ulicama, u potrazi za dobrim lokalnim retsoranom koji služi neko od nacionalnih jela kao što su tažin, kus kus ili kofte.
Ukoliko u istraživanje idete sami, kao ja, najbolje opcije su iz Fesa, Rabata ili Tanžira odakle postoje direktne autobuske linije za Šefšauen. Cena autobuske karte zavisi od polazne tačke, tako da je karta iz Tanžira 40 dirhama, dok se cene iz Fesa i Rabata kreću od 100 do 140 dirhama u zavisnosti od kompanije sa kojom ćete putovati. Dvodnevne ture iz Fesa i Rabata sa jednim noćenjem koštaju od 700 do 1200 dirhama, a cijena zavisi od izbora hotela.
Tokom šetnje u više navrata su mi prilazili lokalci koji nude marihuanu koje ovdje ima u izobilju, a u mnogim ulicama se može i osjetiti miris tek ispušenih džointa. Trgovci će biti veoma uporni da vam prodaju manju količinu, ali će isto tako brzo odustati kada im kažete da istu ne konzumirate.
Sutradan sam saznao da se u okolnim planinama nalazi veliki broj plantaža i da se marihuana ovde koristi potpuno legalno.
Šetajući puderasto plavim ulicama stižem do kasabe ispred koje se nalazi dvadesetak restorana koji nude jeftinu i veoma ukusnu hranu. Ušao sam nasumice u jedan od njih u kome sam pojeo veoma ukusan tažin koji se još uvek krčkao u zemljanoj posudi koja mi je bila prinešena. Cene hrane su veoma povoljne i izjednačene u svim restoranima, tako da vas dobar obrok koji uključuje salatu i neko piće ne može koštati više od pedesetak dirhama.
Kako se već bližio kraj dana, odlučio sam da sutra nakon doručka krenem u detaljniji obilazak.
U hotelu su mi preporučili da prije obilaska grada obavezno prvo odem do vodopada Ras El maa gdje stanovnici Šefšauena peru veš od rane zore.
Kada sam stigao, iznenadilo me je da ovdje i muškarci peru svoj veš i patike. Svi su pristali na razgovor, ali su me žene zamolile da im ne snimam lica – kako se fotografije ne bi širile društvenim mrežama, na šta sam, naravno, pristao. U mnogim arapskim zemljama je veoma teško, pa čak i zabranjeno snimati žene pogotovo bez odobrenja.
Pored vodopada i malene bistre rijeke koja užurbano teče, se nalaze staze po kojima je poslagano pločasto kamenje koje je veoma klizavo i potreban je oprez. Duž čitave staze su postavljeni štandovi na kojima lokalci nude kafu, čaj ili cijeđene sokove.
Šetnja Šefšauenom i tajna njegove plave boje
Ovdje se nisam zadržao previše. Vratio sam se u medinu kako bih prošao kroz što više plavo belih uskih ulica. Iako Sefšauen i nije velik, dobro je uz sebe imati nekog lokalca koji će vam otkriti najskrivenije, a ujedno i najlepše ulice i kuće. Na vodopadu sam sreo Muhameda koji mi se ponudio da mi bude vodič do kraja dana. Za ovu uslugu mi je tražio 120 dirhama, što je bilo veoma jeftino, a znao sam da će me odvesti u najveće plavetnilo grada, a da mi pored njega lokalci neće praviti problem zbog snimanja i fotografisanja.
Dok smo šetali ulicama koje su izgledale kao lavirint, Muhamed mi je otkrio tajnu plave boje.
Naime, u poslednjih dvadesetak godina u Maroko hrli veliki broj turista iz celog sveta, a najviše iz Evrope. Kazablanka, Marakeš i Fes su oduvek bili pravi magnet za turiste, dok sa ostalim gradovima to nije bio slučaj.
Tada su vlasti u Šefšauenu smislile ideju da se kuće u gradu ofarbaju u plavo kako bi bile drugačiji od kuća u Rabatu i Tanžiru. Skoro svi do tada zeleni prozori i vrata su bili prefarbani u plavo, što je na kraju urodilo plodom. Šefšauen je od tada prava turistička atrakcija za one koji žele da vide i drugačiji Maroko.
Ulice su prepune trgovačkih radnji u kojima se nudi samo roba proizvedena u Maroku što je karakteristično za sve gradove ove države.
Džamije su, osim minareta, takođe prefarbane plavom i belom bojom, a jako interesantno je da samo mali broj turista primeti da grad nije u potpunosti plavo beo. Naime, plavom bojom su okrečeni samo prvi i drugi spratovi kuća, dok su mnoge kuće pri vrhu zadrzale stare boje u kojima je nekada bio ovaj grad.
Mnogi su se dosetili, pa su svoje staze, ulaze i stepenike dodatno ukrasili raznim detaljima, saksijama sa cvećem i manjim biljkama. Domaćice ovih kuća su veoma dosledne u održavanju stepenika i staza i – verovali ili ne – svakodnevno ih kreče. Uvek sačuvaju jednu kantu boje od velikog krečenja, a onda tu smesu razblaže sa velikom količinom vode da se prilikom nanošenja ne bi stvarale debele naslage. Za ovaj svakodnevni proces je dovoljno samo jednom u razblažrni kreč umočiti četku, pa sa njom preći samo preko onih dijelova koji su gaženjem pohabani ili isprljani. Pravo je zadovoljstvo gledati ih sa koliko ljubavi održavaju spoljni izgled svojih kuća.
Kazba ili kasaba je jedini objekat koji nije pretrpio ovu transformaciju, a siguran sam da bi bila velika šteta da je to učinjeno. Tadašnje vlasti su ipak imale sluha, koje objekte sačuvati u staroj boji.
Za kompletno razgledanje Šefšauena je dovoljan jedan dan, ali ako se odlučite ovdje da ostanete duže, zasigurno nećete pogriješiti.
Povratak autobusom u neke od gradova Maroka može biti komlikovan ukoliko se za to na vrijeme niste raspitali. Naime, samo jedan autobus dnevno ide za Rabat, Kazablanku, Agadir i Esaouiru i to u 7:00. Ukoliko vam je taj autobus umakao, onda morate uzeti lokalni autobus do Tanžira, a odatle vozom, autobusom ili avionom do ostalih gradova. Za Fes ima tri polaska, a poslednji je u 15:00, dok za Marakeš takođe saobraća samo jedan autobus dnevno, prenosi Nationalgeographic.
