Neviđeni prizor. Ruska vojska beži sa prvih linija fronta Harkovske oblasti ostavljajući za sobom tenkove, artiljeriju, municiju. Video klipovi snimljeni dronovima sa komičnim momentima bežanja druge armije sveta preplavile su internet. Ovo nije bila samo druga velika pobeda Ukrajinskih oružanih snaga, nakon Kijeva u proleće, ovo je bilo i javno poniženje Putina.
Spolja stižu pohvale, dok je zvanični Kijev ponosan i optimistično suzdržan. U Ukrajini se slavi. Ovakve pobede govore o tome da David može da pobedi Golijata, ali se ipak ne treba prerano radovati. Možda ruska vojska ne može da stigne do Odese, još manje do Varšave, ali Putinova imperija zla ima dovoljno resursa da i dalje nanese ogromnu štetu Ukrajini. Međutim, ono što je nakon harkovske i hersonske protivofanzive sasvim zamislivo je potpuni vojni poraz Rusije u Ukrajini.
Buđenje „velike Srbije“
Tek nakon svih strahota više od 200 dana ruske agresije, jasno je da se Putin za ovakav rat u Ukrajini pripremao još od Majdana 2014. godine. U NATO bombardovanju poraženi velikosrpski projekat bio je idealan partner Kremlja za „drugi front“ u Evropi. „Srpski svet“ kao eufemizam revitalizovane ideje „velike Srbije“ pravljen je po uzoru na „ruski svet“ i pravoslavni fundamentalizam Aleksandara Dugina.
Ruska zastava od 600 metara na litijama u Beogradu, portreti Putina i Z-omanija u Srbiji nikako nisu spontani i stihijski. „Revolucija litijama“ i dolazak političkog faktora Srpske pravoslavne crkve na čelo Crne Gore, samo je popravni ruskog neuspelog državnog udara u Podgorici. Ruski je zadatak i Dodikovo rušenje BiH i Dejtona kao američkog uticaja na Zapadnom Balkanu.
Osnovno je pitanje, da li se Rusija izborila za svoje prisustvo na Balkanu, ili je tu samo nesmetano ušetala? Međunarodna zajednica je očekivala da se pomirenje u reginu desi samo od sebe, bez suočavanja sa odgovornošću i prošlošću. Nije se insistiralo na zabrani u regionu negiranja ratnih zločina koje je presudio Haški tribunal, a posebno negiranje genocida. Umesto da su takvi zakoni i njihovo sprovođenje još početkom 2000-tih postali deo evroatlantskog integrativnog procesa, očekivalo se da političari predvode međudržavno pomirenje, a desilo se sasvim suprotno.
Svega pola godine od potpisivanja Mirovnog sporazuma u Minsku, Putinovog lažnog mira u Ukrajini, ruski veto na usvajanje Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija na dvadesetu godišnjicu genocida u Srebrenici bio je jasan poziv Moskve za novo buđenje „velike Srbije“. Od tada su se stvari rapidno brzo kretale u pravcu zbližavanja ta dva „sveta“ – srpskog i ruskog.
Rađanje evropske despotije
Zapadu nakon aneksije Krima i rata u Donbasu nisu mnogo smetale srpsko-ruske vojne vežbe, naoružavanje Srbije, kao ni ruska vojna misija pri srpskoj vladi. Trampova podrška razmeni teritorija sada, u uslovima rata u Ukrajini, značila bi sigurni vojni sukob duž svih starih i nezaceljenih rana bivše Jugoslavije.
Iako je po pitanju promene granica bilo razuma, zapadne inicijative zbližavanja regiona rađene su da idu na ruku populističkim liderima i stvaranju stabilokratije. Inicijative Otvoreni Balkan i Berlinski proces i dalje tolerišu autokratiju i putinofiliju. Pokazalo se da „srpski svet“ savršeno dobro funkcioniše zajedno uz te dve zapadne inicijative. Iako se svi kunu da to nije, Otvoreni Balkan i Berlinski proces postale su zamena za evropske integracije koja nekim liderima, poput Aleksandru Vučiću, čak i više odgovara nego članstvo u EU. Srbija na taj način može godinama da bude povezana sa Zapadom, bez velikih posledica zbog opadanja demokratskih vrednosti. Rađanje evropske despotije.
„Srpski svet“ samo prazna priča
Kako je „srpski svet“ probuđen vojnim usponom Rusije, tako će vojnim porazom Putina u Ukrajini biti poražen na Zapadnom Balkanu. Biće to i drugi veliki poraz „velike Srbije“, ovaj put bez ispaljenog metka.
Kada se to desi, Zapad ne bi smeo da taj vakum ponovo zapostavi. Nadajmo se da će u međuvremenu na optuženičkoj klupi nekog tribunala da se nađe „veliki Milošević“ – Putin. Ako se to desi, Rusija će ga suditi ili prepustiti nekom međunarodnom sudu, kao što je Srbija Miloševića, ne zato što žali tuđe žrtve, već zato što je izgubio rat u Ukrajini.
Nadahnuće Rusijom moglo bi u Srbiji i prirodno da zamre. Brzo se zaboravilo kako su se u Srbiji osamdesetih i devedesetih godina smejali Rusima. Njihovom porazu u Hladom ratu, raspadu SSSR-a, vojnoj slabosti, političkoj nemoći, siromaštvu u kom su se našli ne samo Rusi već i sve bivše sovjetske republike. Tada još sa Markovićevim platama, Srbija se smejala Rusima i Ruskinjama koji su iz očaja svoje zdravlje i živote ostavljali po inostranim gradilištima i svetskim bordelima. Ni u jednom momentu Srbiji nije bilo žao Rusije, a neće biti ni nakon vojnog poraza i poniženja u Ukrajini. Biće jedino veliko razočarenje, jer je „srpski svet“ bez Rusije samo prazna priča. prenosi “Aljazeera“.
Autor: Boris Varga
