podseća Šarif Abdel Kudous, nezavisni novinar sa sedištem u Njujorku i Kairu koji je izveštavao iz Gaze i širom Palestine od 2011, u analizi za Gardijan.
Pitanje gde bi trebalo da ode 2,3 miliona Palestinaca, od kojih je velika većina izbeglica koji su živeli pod brutalnom opsadom i blokadom poslednjih 16 godina, ostalo je neizrečeno, ukazuje.
Izrael je nastavio vazdušne napade bez presedana, a samo u prvih pet dana bačeno je 6.000 bombi na gusto naseljenu enklavu. Zatim je usledila naredba: da se 1,1 milion ljudi u severnoj Gazi evakuiše na jug u roku od 24 sata.
Mape koje prikazuju koridore za evakuaciju duž kojih je Palestincima rečeno da beže pojavile su se kao manifestacija kolonijalne fantazije: dve dugačke strelice usmerene ka jugu, dalje od Palestine prema egipatskoj granici.
Egipat, jedina zemlja osim Izraela koja deli granicu sa Gazom, je pod pritiskom SAD i drugih zapadnih država da otvori granice i prihvati poplavu Palestinaca koji beže od nemilosrdnog napada i humanitarne katastrofe.
U intervjuu za Sky News, bivši ambasador Izraela u SAD, Dani Ajalon, rekao je: „Narod Gaze bi trebalo da se evakuiše i ode u ogromna prostranstva sa druge strane Rafe na granici sa Sinajom u Egiptu… a Egipat će morati da ih prihvati“.
Umesto da vrše pritisak na Izrael da zaustavi svoju kampanju bombardovanja, zaštiti život civila i dozvoli pomoć, razne zapadne vlade su pokušale da posreduju u dogovoru sa Egiptom nudeći im ekonomske podsticaje da puste Palestince, navodi egipatski Mada Masr.
Egipat je rekao da će dozvoliti strancima i palestinskim državljanima sa dvojnim državljanstvom da prolaze kroz prelaz Rafa pod uslovom da Izrael dozvoli ulazak humanitarne pomoći. Hiljade tona hrane, goriva, vode, lekova i druge pomoći u dugačakkom konvoju kamiona danima čeka na egipatskoj strani graničnog prelaza Rafa. Izrael je u sredu rekao da će dozvoliti Egiptu da isporuči ograničenu humanitarnu pomoć Gazi, iako se očekuje da će priliv pomoći biti manji od onoga što je potrebno.
Međutim, Egipat je ostao nepokolebljiv u svom odbijanju da dozvoli masovno preseljenje Palestinaca na severnom Sinaju.
„Odbacujemo raseljavanje Palestinaca sa njihove zemlje“, rekao je u sredu egipatski predsednik Abdel Fatah al-Sisi, ističući da je „palestinska stvar majka svih uzroka i da ima značajan uticaj na bezbednost i stabilnost“.
On je takođe upozorio da bi Egipat tada mogao da postane nova baza palestinskih napada na Izrael. U međuvremenu, egipatski ministar spoljnih poslova Sameh Šukri, govoreći na CNN-u, upozorio je da bi prisilno preseljenje Palestinaca u Egipat moglo predstavljati ratni zločin.
Iako je odbacivanje politike koja u suštini predstavlja drugu Nakbu (masovno raseljavanje Palestinaca tokom arapsko-izraelskog rata 1948.) za pohvalu, retorika Kaira koja se poziva na palestinsku stvar zvuči šuplja.
Odluke Egipta su na kraju vođene zabrinutošću za nacionalnu bezbednost i izbegavanje onoga što bi smatrali košmarnim scenarijem – ogroman broj palestinskih izbeglica sa kojom bi se borili na sopstvenoj teritoriji.
Egipat je godinama bio saučesnik u opsadi Gaze, pomažući u sprovođenju blokade, uništavajući tunele koji su pružali spas za pojas i koordinirajući sa Izraelom po pitanju bezbednosti, uključujući omogućavanje izraelskim bespilotnim letelicama, helikopterima i ratnim avionima da izvode tajnu vazdušnu akciju kampanja na Sinaju.
ostupanje Egipta prema Palestincima koji ulaze i izlaze iz Gaze je ozloglašeno po svom poniženju – poslednja iteracija su Palestinci koji su pokušali da uđu u Gazu a naišli su zatvorenu granicu 7. oktobra zbog čega su se našli na severnom Sinaju gde su ih ugostile porodice koje su pod strogim bezbednosnim uputstvima da im ne dozvole da napuste kvart u kome borave.
Egipat je podigao barikade na granici kako bi čvršće obuzdao bilo kakav masovni egzodus – ako do njega dođe. U međuvremenu, Izrael je četiri puta bombardovao prelaz Rafa, poslednji put je udario projektil pored betonske barijere na egipatskoj teritoriji.
Situacija u Gazi trenutno je katastrofalna. Hrane i vode ponestaje. Lekovi i druge kritične potrepštine su iscrpljene, a lekari operišu na podovima, često bez anestezije. Goriva ili struje ima malo ili uopšte nema. Čitava naselja su sada pretvorena u ruševine, obavijene sivom betonskom prašinom.
Od četvrtka, broj smrtnih slučajeva u Gazi iznosio je 3.478, uključujući više od hiljadu dece, saopštilo je ministarstvo zdravlja u Gazi. Veruje se da je još 1.300 ljudi zatrpano ispod ruševina, živih ili mrtvih. Oko milion je raseljeno. I još mnogo neispričanih užasa koje tek treba da otkrijemo.
Muhamed Galajini, sin poznanika, pobegao je iz svog doma u gradu Gaze u Kan Junis, na jugu Gaze. U sredu mi je kazao da misli da je krajni cilj Izraela „da Palestinci budu potisnuti iz Gaze u Egipat: „100 odsto to je njihov plan igre. Mislim da je ovo etničko čišćenje i genocid upakovani u jedno“.
Ideja o preseljavanju Palestinaca iz Gaze na Sinaj nije nova. Sredinom 1950-ih, UN su osmislile plan za prebacivanje hiljada palestinskih izbeglica iz Gaze u severozapadni region Sinaja, projekat koji je naišao na bes naroda i slomljen je u masovnoj pobuni.
Nakon Naksa 1967. (šestodnevni rat, u kojem su izraelske snage zauzele istočni Jerusalim i palestinske teritorije, uključujući Gazu), Alonov plan, koji je izradio izraelski političar Jigal Alon, predviđao je da se pojas Gaze pripoji Izraelu.
Godine 1971. oko 400 palestinskih porodica koje je raselila izraelska vojska premešteno je u Ariš, dok je 12.000 rođaka osumnjičenih palestinskih gerilaca deportovano u logore u Sinajskoj pustinji i mogli su da se vrate u Gazu tek dve decenije kasnije nakon značajnog međunarodnog pritiska.
Izrael koristi trenutak. Dok ih zapadne vlade bodre, one dovode Palestince u Gazi do ivice. Možda pokušavaju da ih u potpunosti isteraju iz Gaze, da bi strelice na mapama proširile dalje ka spolja.
