Udovac
Moj Žika i ja živimo u braku trideset godina. Voljeli se i poštovali, kućili i djecu odgajali. Već smo prešli pedesetu i, kao većini u braku, nekad biješe lijepo, nekad smo mislili da i ljepše ima, piše “Opanak“.
Djeca otišla svojim putem, u potrazi za poslom i životom. Mi se osamili i ušutali.
Negdje skoro kaže Žika otvorio Facebook, našao drugove iz Vojske, pa neke naše stare prijatelje što odoše preko svijeta, te sa njima malo razmjeni poruke i ubije vrijeme.
Tako ja kad dođem s posla, skuham ručak i sve obavim, taman da malo progovorimo, ali moj Žika gleda u telefon i ne progovara, ko ova današnja djeca.
Riješim ja da propratim situaciju, pa i sama napravim profil na Fejsbuku. Stavim sliku neke zgodne žene sa reklame iz novina, pa dodam i još par na travi, na plaži, onako izdaleka, samo da se figura nazire.
Nadenem joj ime, napišem da živi blizu, pa pošaljem Žiki zahtjev.
Prihvati mene Žika za prijatelja, pa mi kao pravi džentlmen posla poruku da me pozdravi i poželi dobrodošlicu. Ruku na srce, Žika je uvijek bio dobar domaćin i volio goste, dok su nam dolazili.
Tako, muž i ja počnemo da se dopisujemo.
Tada ja prvi put čujem da moj Žika voli zdrav život, ozbiljnu muziku, a veli i knjige voli, nego ne stiže da čita. Smjela bih se zakleti da Žika voli pečenje i sarmu, da se zgražava na fitnes i pahuljice, o knjigama i muzici i da ne govorimo…
No, dobro, prihvatih ja igru pa mu udijelih komplimente i napomenuh da je danas sve manje pravih džentlmena. Tad on meni potanko opisa koliko je on savršen.
Poslije par dana upitam ja Žiku je li njegova supruga oduševljena što ima takvog deliju, kad mi on na to odgovori da je njegova supruga, veselnica, preminula prije dvije godine!
Auu, kad to pročitah dođe mi da odem u sobu, gdje on, kao gleda utakmicu, i da ga ubijem, pa da malo ja budem udovica, ali nekako se uzdržah.
Sa mnom bi, da je vremena, povazdan pisao. Pita me i kako sam spavala i šta sad radim, a i kako se osjećam. Pošto to odavno nikoga nije interesovalo, sve ja Žiki potanko ispišem.
Kad mi dođe da se nekome požalim odem u sobu, legnem i pišem mužu u dnevnom boravku. A bilo je dana kad popodne sjedimo na dva kraja ugaone garniture i dopisujemo se. Moj muž i ja.
Ponekad mi se Žika toliko dopadao da sam zaboravljala da sa njim živim trideset godina.
Ponekad me potjera đavo pa ga pitam je li pokojna žena bila lijepa.
Bila je, bolno napiše Žika.
Priupitam ja o toj pokojnici svašta, ali on vješto izbjegne da se o njoj dugo priča. Radije piše o mom mužu, za koga mu napisah da po cijeli dan gleda u telefon a na mene ne obraća pažnju.
E, njega Žika izgrdi po propisu! Kako može ovakvu ženu da zapostavi, veli šta bi on dao da nije sam i jadan. Šta bi on dao da ima ovakvu ženu kraj sebe!
Prolaze dani, a ja čekam poruke od Žike i kad stignu obradujem se. Počeli smo da se krijemo po kući i da se dopisujemo.
Nešto se mislim, ko je ovde lud? A ne znam ni šta da radim…
Da li da ipak ubijem Žiku, pa da mi se na onom svijetu pridruži, ili da mu pustim klasičnu muziku i spremim ovsenu kašu za ručak, kad već voli?
Ako ovako nastavimo zakazaćemo sastanak, pa kud ću onda. A sve mi se čini da će mi se ucviljeni udovac i pokojna žena zaljubiti…
Ipak mislim da je najbolje da što pre raskinemo, inače će vrag odnijeti šalu…
