Tip ispred mene (malo stariji gospodin) završio je plaćanje i pakovanje svojih stvari u kese i sagnuo se po moju novčanicu. Rekla sam mu hvala i ispružila ruku da mi je doda, poštujući 1.5 m socijalne distance koliko mogu, ali sam čula odgovor: “Ono što je na podu, pripada onome ko to pronađe!” Zatim se okrenuo, uzeo svoje stvari i izašao napolje.
Šokirana i bez riječi, zbunjena sam gledala kasirku i ostale ljude koji su mi uzvratili istim zbunjujućim pogledima. Poludjela sam! Ne zbog tih 10 eura; da mi je rekao da mu treba, dala bih mu (neću propasti zbog toga). Ali da ovako napravi budalu od mene?! Plus, novčanik i kartice sam ostavila u autu i ionako nisam imala čime platiti račun, pa sam ostavila stvari i potrčala za njim na parking u ludoj nadi da ću možda nekako vratiti lovu. Sunce me peklo po vratu, a znoj se već cijedio oko nosa pa sam brzim pokretom ruke skinula masku s lica. Čula sam komentare iza sebe i odmah sam znala kako su neki ljudi izašli za mnom jer ih je očito zanimalo šta će se dogoditi. Već sam se vidjela kao zvijezda nekog filmića koji se vrti na tiktoku, fejsu ili se deli putem poruka na mobilnom. “Šta mi je to trebalo?!” prošlo mi je kroz glavu, al nije više bilo povratka ili odustajanja…
Tip se okrenuo, vidio da mu prilazim, ali je samo prezirno gledao kroz mene kao da me nema. Došao je do auta, ostavio svoje dvije kese na asfalt da izvadi ključ i otvori gepek, a ja sam za to vrijeme nonšalantno došla do njega, uzela njegove kese i rekla mu: “Ono što je na podu, pripada onome ko to pronađe!”. Ponosno sam se okrenula i ubrzanim korakom krenula prema svom autu, dok su ostali ljudi oduševljeno tapšali, prenosi “Dnevni“.
Dok sam ubacivala stvari u auto, vidjela sam da tip svoj bijes iskaljuje udaranjem kante za smeće. Ko mu je kriv… Kada su prošli naleti adrenalina, straha i nervoze, upalila sam auto i otišla.
Kod kuće sam raspakovala kese i izvadila na sto: 1 mlijeko, zelene masline, 2 poli salame, posni sir i tri jogurta, 4 kajzerice, testeninu, paštetu, maslinovo ulje, nutellu, čips, majonez, banane, paket kranjskih kobasica, vegetu, konzervu tunjevine u maslinovom ulju, bokserice, maslac, 2 šećera i 4 piva!
Nikad u istoriji mojih posjeta marketima nisam dobila toliko puno za toliko malo. Na kraju mi je bilo drago zbog tih ukradenih 10 eura!
I sad sjedim, tipkam na mobilnom, pijem pivo i mislim u sebi: jesam li pravedna ili jednostavno zlobna?
Uglavnom, drago mi je da si ovo pročitao/la ovo do kraja. Naravno da to nije istina, ovo je samo deo inicijative “kako podstaći ljude da više čitaju”. Čitanje budi maštu, širi horizonte, omogućava da putujemo na druga mjesta, učestvujući u raznim pustolovinama dok sjedimo u svojoj fotelji i naravno, proširujemo vokabular čime direktno na viši nivi dižemo mogućnost komunikacije s drugima. Ukratko, postajemo elokventniji.
