Pouzdano znam da neće biti tih velikih pauza trudnoća, porodiljskih, dojenja. Pa onda čekanje da progovori, skidanje pelena, život ispresecan vakcinama, odvikavanjem od sise, navikavanjem na nošu, polazak u vrtić, u školu – moj život u sebi neće imati drugih života. Samo moj, prenosi “Elle.rs“.
Pre neki dan, tu u Kosovskoj, videla sam ženu sa četvoro dece – tinejdžerki i klinaca kako ih kao neka supermama ubaci u karavan i vodi negde daleko, daleko.
U prirodu ili u bioskop ili čak na more. Želela sam da budem baš ta mama, tako sam sebe uvek zamišljala: neka neformalna mama drugarica koja deci obezbeđuje najzanimljivije događaje kojih će se uvek sećati. Sećate se kad smo išli da surfujemo, sećate se kad smo prvi put pekli kolače pod zemljom, sećate se kad smo pisali roman, crtali po zidu, kad smo zidali zid, sećate se kad smo probali sve parfeme, sećate se kad smo upoznali onog poznatog glumca, da, da njega… U trenutku pomislila sam, volela bih da znam da vozim kola, samo da bih potrpala svu decu u velika ružna kola i slušala ih kako pevaju odvratne hitove tako lepo, kako ih pevamo zajedno.
Ta ideja o detetu prišunjala mi se s leđa.
U mom životu nikad nije bilo mesta za karavan kome verovatno krči neki alnaser ili troši ko đavo. Živela sam mirno svoj život pun zabavnih događaja koji ne uključuju dečju povraćku, a onda sam počela. Bili smo na rejvu, sećam se jasno crvenog svetla koje razgrće potpuni mrak i njegovog pitanja koje se stvori naizgled niotkuda. „Misliš li da su naši roditelji bili zaljubljeni?“, bio je skroz ozbiljan, a ja sam priznala da ne znam, ali da ću ih svakako pitati. „Mislim da nisu, možda im je bilo vreme ili tako nešto“, i razgovor je utonuo u crveno svetlo. Možda je nama bilo vreme, a mi smo ga gubili zaljubljujući se. Tačno tu, tad u tom hodniku, zaljubila sam se potpuno bez ostatka. Bez ikakve ideje o bilo čemu.
Naredna scena koje se sećam bela je kao skupa posteljina skupog hotela u kojoj se valjam satima i pričam o tome kako se neću ugojiti kad budem trudna, kako žene lažu da je zbog trudnoće, kako jedu jer su nesrećne i nevoljene.
Mislila sam o tome kako bih volela da stalno jedemo zajedno i da se nikada ne promenimo, da budemo uvek predivni jedno drugome. Ležali smo zatrpani jastucima i a negde iz zvučnika dopirao je Kanye: „Why can’t life always be this easy“, i tačno to sam mislila. Zašto život ne može da bude uvek ovako lak? I usred tog lakog i lepog života rekao je: „Znaš, kad bismo ti i ja imali dete, ono bi bilo baš kul“, i muzika je postala malo glasnija, više ništa nisam čula. Gledala sam njegov savršeni nos na potpuno drugačiji način. I želela sam se*s, puno se*sa.
„Znate, mnoge uspešne žene nemaju decu“, rekla mi je doktorka u jednoj nimalo romantičnoj ordinaciji sa kvarcnom grejalicom. Znam, pomislila sam, ja sam ta žena, ja sam oduvek bila ta žena. Ali, ja više nisam ta žena. Ja sam se osećala kao da sam par meseci pre, postala rezervisana, nešto kao depozit za majku jednog malog kul anđela. I onda kreće moj inat sa životom ili život sam: „Ne, pa ne mogu ja u bolnicu, čekajte, ne možete to da mi uradite, mene naše dete čeka da ga rodim. Ne mogu sad da ga ostavim na cedilu. Znate nikad nisam bila neka majka, ali to je zato što nisam imala tu decu, tu konkretnu decu koju želim da rodim. Ne zanima me ništa, neću u bolnicu. Nisam luda. Ne razumete.“
Pored bolnice, ima jedna apoteka sa puno igračaka. Figurice dinosaurusa, vila, ponija, autići kamioni i superheroji. Kupila sam jednog supermena što čuči. Za ne daj bože.
Ovo je priča o neuspehu. Nekad ipak ne možeš da pobediš. Kažeš ružne reči i voila! – nema nazad. Nema te dece za koju sam dala depozit, nema zaljubljenosti, nema leptirića u stomaku, nema grljenja ni šarenih figurica pored kreveta. Ima samo dug, dug život bez pauza i odlaganja, bez izgovora. Da se izdrži, da se pobedi. Mogu da zaboravim i rejv i meku posteljinu i svu kul decu na svetu, ali neću. Jer sam neumorna i besna, užasno tvrdoglava i nepodnošljiva milenijumska Skarlet o Hara – o, mislim samo o tome – šta bi Kanye uradio na mom mestu?
