1. Djecu sam uvijek stavljala na prvo mjesto
Lako je voljeti svoju djecu. Potrebno je vrlo malo truda i oni vas obožavaju, bez obzira na sve. Brak je ipak mala suprotnost: to je posao. A kad god sam osjećala da je moj brak težak rad, ja bih izašla s djecom napolje ili u šetnju ili u bioskop. Često sam planirala ove avanture kada sam znala da moj muž ne može da ide (ili da mi ne pokvari ugođaj). Govorila sam samoj sebi, sve je u redu, on ionako radi, a nekako mi se uvijek činilo da mu se ne da da ide na porodične izlete.
Izabirala sam da većinu noći s djecom spavam u sobi, okrivljujući muža da jako hrče i neka se odmori jer nam ionako djeca nekoliko puta upadaju u sobu tražeći nešto ili ih je strah da spavaju sami. Kao rezultat toga, jedva da smo sat vremena bili sami, a nikada nismo proveli noć bez djece. Pa, možda jednom godišnje na našu godišnjicu.
2. Nisam postavila granice svojim roditeljima
Bili su često u našoj kući, ponekad bi dolazili nenajavljeni i ulazili slobodno u kuću. Oni bi “pomagali” oko kuće i radili stvari koje im nikada nismo tražili, poput preslaganja veša iz mašine u sušilicu. Odlazili bismo sa njima na odmor. Ispred nas bi preodgajali našu djecu. Moji strahovi su me usporavali da napravim granicu i postavim pravila ponašanja mojih roditelja. Moj suprug se, doslovno, oženio cijelom mojom porodicom.
3. Rijetko smo vodili ljubav. I postala sam zanovjetalo
Mislila sam da je ljubav iskrenost, ali svi znamo da istina boli. Dok smo se osjećali udobnije (čitaj: lijeni) u našem odnosu, bila sam preumorna za akcije. A kada bi nešto i učinio, stalno bih ga napadala: Zašto si to učinio? Umjesto da mu pomagala da izgrađuje svoj ego, ja sam ga ponižavala. Često sam mu govorila kako mu posao i nije baš neki i kako sigurno odlazi samo da gleda svoje koleginice vješalice (jer ja sam imala višak kilograma).
Stalno sam mu spočitavala kako radi sve pogrešno, a iskreno, on samo nije radio po mom. Ponekad sam razgovarala s njim kao s djetetom. Kontrolisala sam porodične finansije i njemu prigovarala za svako nepromišljeno trošenje. I u spavaćoj sobi, pogodili ste – činio je to sve pogrešno, a nisam se stidjela da mu to kažem. Kako se naš brak raspadao, stalno sam tražila greške i greške kako bih mogla da opravdam moju superiornost. Na kraju dana, više nisam osjećala poštovanje prema njemu, što sam mu i pokazivala.
4. Nisam se trudila da naučim da se borim na pravi način
Znam da zvuči čudno predložiti da postoji pravi način borbe. Ali, postoji. Imala sam tendenciju da zadržim mir u našoj kući ako držim usta zatvorena kad me stvari stvarno smetaju, ali nisam. Kao što možete da zamislite, sve male stvari koje su me izluđivale prerasle su u ogromnu kuglu ljutnje koja će se povremeno pretvoriti u veliki, stvarno zastrašujući napad.
Sada kada se osvrnem unazad, bila sam očito jedna obična zastrašujuća ku*a tokom tih epizoda. Pišem ovo s nadom da ću nekako vratiti svog sada bivšeg supruga nazad. I molim ga za oproštaj. Pišem ovo jer ne mogu da vjerujem koliko sam dugo držala glavu zakopanu u pijesku.
Nadam se da će druge žene kroz moju priču barem malo shvatiti kako mi žene možemo da uništimo jednu porodicu. I dok sam još uvijek uznemirena što je moj suprug odlučio da riješi naše probleme u krevetu druge žene, ipak priznajem da ga je moje ponašanje i gurnulo tamo, piše “Stil“.
